Magija prerasti – kako je bilo?

Pod Velikom kapijom

Retki su 4×4 izleti koji u sebi nose više magije i egzotike i pružaju priliku za divljenje čudima prirode, nego što je to obilazak prerasti istočne Srbije. U ovom delu zemlje koji sam po sebi odiše čarolijom, koji vam pruža priliku za bezvremenski beg na kojoj god njegovoj tački da se nađete, pronalaženje puta do 7 prirodnih kamenih mostova na neupućenog posetioca ostavlja utisak da je ušao u pravu riznicu tajni, otkrivši prirodne monumente za koje nije ni znao da postoje, pogotovo u Srbiji.

Pauza za doručak na Gerinom bunaru

Ono što smo organizacijom ove ture pokušali da uradimo jeste da pružimo priliku vlasnicima terenaca da osete kako je mogućnost slobodnog tumaranja na četiri točka po prirodi više od puke vožnje i adrenalinskog doživljaja, da im damo ideju šta se to sve može videti za kratko vreme što bi na bilo koji drugi način bilo nemoguće.

Realizacija te ideje je pokazala da je možda plan bio preambiciozan. Ta dva magična dana prosula su pred nas toliko lepote, da je na momente delovalo da jurimo s mesta na mesto, ne pruživši mu priliku da nas ispuni, da do kraja osetimo atmosferu i taj nesvakidašnji ambijent. Zbog kratkoće vremena neke manje bitne tačke iz plana smo morali da izbacimo, a prepuni utisaka, učesnici su se na kraju drugog dana na večeri u Gornjačkoj klisuri osećali kao da su dva dana naporno radili 😕 . Ali, bez obzira na sve, osmeh nije silazio sa lica, a većina zapisa u knjizi utisaka u sebi je sadržavala reč “nezaboravno” 🙂 . Bio je to događaj koji svakako treba ponoviti i iduće godine, možda malo drugačije, opuštenije, sa programom razvučenim na cela tri dana, što bi omogućilo osmišljavajnje još živopisnije trase.

14 učesnika i 5 Jeep-ova - mala, ali sjajna ekipa učesnika ture
14 učesnika i 5 Jeep-ova – mala, ali sjajna ekipa učesnika ture

Šta se dešavalo tokom tih dva i po dana?

Prikupljanje u Donjem Milanovcu u petak je potrajalo skoro do ponoći. Ono što bi u normalnim okolnostima bila rutinska vožnja od Beograda do Milanovca, zbog popravke mosta između Požarevca i Velikog Gradišta i lošeg obeležavanja obilaznice za neke se pretvorila u pravu avanturu probijanja kroz lavirint sporednih puteva stiške ravnice. Kako je ko pristizao, dočekivao ga je domaći pasulj iz kotlića koji smo sami pripremili za učesnike ovog izleta, nakon čega smo ljubitelje komfora smestili u udobne sobe pansiona Velić, a kamperska ekipa (nas šestoro) otišla je na petnaestak kilometara udaljenu usamljenu plažu na ušću Boljetinke u Dunav, gde smo razapeli šatore, zapalili logorsku vatru i uz zvuke Bobijeve gitare uživali u magiji Dunavske noći… Dok se nismo setili da treba otići na spavanje, jer da bismo pošli iz Milanovca u subotu ujutro u 7:30, treba ustati u 6 😥 .

Veče u kampu uz vatru i gitaru

Čili i orni uprkos tome što nismo bili naspavani, krenusmo iz Milanovca sa malim zakašnjenjem, hrleći glavnom grebenu Miroč planine i Gerinom bunaru, pored koga postoje stolovi i klupe ispod nadstrešnice – taman da možemo u prirodi da uživamo u doručku koji smo poneli iz Milanovca. Bila je to uvertira za prvu prerast, Suvu, ili Sek. Ova prerast je treća na reci Vratni gledano uzvodno i turisti je uglavnom ne posećuju. Razlog tome je činjenica da se nalazi na udaljenosti od čak 4 km od prve dve prerasti, do kojih vodi obeležena pešačka staza. Da biste stigli do Suve prerasti, morate da znate tačno gde se ona nalazi, i da znate tačno kuda je moguće probiti se kroz gustiš, jer nikakva obeležja ne postoje. Zahvaljujući našim Jeep-ovima, mi smo uspeli da joj priđemo na nekoliko stotina metara udaljenosti – ostala je samo mala avantura spuštanja uskom šumskom stazicom, često kroz trnje i bršljen.

Ispod Suve prerasti
Ispod Suve prerasti

U ovo doba godine Vratna ne teče ispod Suve prerasti, zbog čega je ona i dobila svoje ime. Da biste pod njom čuli huk vode i videli njeno prelivanje preko stena, morate da dođete u rano proleće, neposredno nakon otapanja snegova. Tada nailazite i na vodu koja izbija iz izvora u maloj pećini stotinak metara nizvodno od prerasti. Vremena za duži boravak i divljenje ovoj teže pristupačnoj prerasti nije bilo – trebalo je požuriti nazad do kola, dokopati se glavnog makadama koji ide ka selu Vratna i obići preostale dve vratnjanske kapije.

Brzo smo se spustili do Vratne, potom i dovezli do parkinga na manastirskom imanju, zaputivši se potom stazicom koja vodi oko manastira ka Maloj i Velikoj kapiji. Diveći se ovim impresivnim prizorima, ulazeći u isposnicu Svetog Nikodima koja se nalazi u samom luku Velike kapije i penjući se na vidikovac između kapija sa koga se kao na dlanu vide kapije, manastir i dolina Vratne nizvodno od kanjona, bilo je teško sakupiti ljude da se krene dalje. Čekala nas je najegzotičnija (ali i najnedostupnija) od svih prerasti, Rajska prerast na reci Zamni.

Od Vratne do Zamne vozili smo asfaltom, preko Jabukovca, Štubika i Plavne. Postoji kraća off-road trasa, ali ona vodi puteljcima koji su isuviše zarasli, isuviše zahtevni, tako da se nisu mogli uklopiti u težinsku klasifikaciju 1 kojom smo nameravali ovaj izlet da učinimo svima dostupnim, bez obzira na iskustvo, opremu i model Jeep-a. Nakon skretanja sa asfalta u Plavni usledilo je pola kilometra probijanja kroz pravu džunglu, do livada sa više od metar visokom travom na levoj obali reke Medveđe, kojom ostaje još kilometar spuštanja do Rajske prerasti pešice. To je bio trenutak da se uskoči u obuću za vodu i kupaće kostime, jer je Zamna jedina prerast do koje, da bi se stiglo, treba zagaziti u vodu do pojasa. S jedne na drugu stranu reke, povremeno kroz koprive i bršljen, pa pored srušenih vodenica, stigosmo napokon do Zamne.

Zamna je višestruka prerast
Zamna je višestruka prerast

Na Zamni smo se zadržali dugo – trebalo je sve videti, snimiti i doživeti, jer Zamna nije obična prerast, već ona tunelskog tipa, ali sa visokim svodovima i većim brojem okna kroz koja se spoljna svetlost probija u tunel, tvoreći izuzetnu atmosferu. Zamna je i najpoznatija po magijskim ritualima koji se na njoj dešavaju, o kojima nešto više možete saznati od vlaških vračara iz Štubika. Mi ćemo vam samo reći da su njene magijske moći neraskidivo vezane sa lepšim vrstama životnih užitaka 😉 . Pogledajte fotografije, jer one govore više od reči…

Posle Zamne, svi su već bili veoma gladni (a i sati je bilo puno), tako da smo odlučili da preskočimo posetu lokalitetu najstarijeg rudnika u Evropi u mestu Rudna Glava i da produžimo pravo do restorana Balić u Blizni, na tradicionalni vlaški kačamak s mesom i sirem. Doduše, to “pravo” je podrazumevalo i jednu lepu, dinamičnu i ne previše tešku off-road deonicu preko najsevernijih obronaka planine Deli Jovan, do sela Crnajka.

Ručak u Blizni su svi jedva dočekali, mada je, oko 5 posle podne, skoro već bilo vreme večeri. Vreme za stizanje na najvišu od svih prerasti, Šuplju stenu kod Majdanpeka, tempirali smo tako da stignemo pred kraj dana, u vreme kada sunce njen luk sa zapada obasjava svetlošću koja, reflektovana o stene, stvara nestvaran narandžasti sjaj – ali smo malo zakasnili, tako da se sunce u trenutku kada smo stigli već spustilo prenisko. Nauk za sledeći put, da kod Šuplje stene budemo barem sat, dva ranije.

Već je pao mrak kada smo ušli u Rajkovu pećinu, na čiji kitnjast nakit od belog kalcita niko nije ostao ravnodušan. Nakon obilaska Rajkove pećine, umorniji deo ekipe otišao je na počinak u hotel Golden Inn u Majdanpeku, dok je Neša “Manjana” sa svojim društvom ostao da, u društvu šestoro kampera, roštilja uz logorsku vatru na livadi pored Rajkove pećine, do duboko u noć…

Veličanstvena dvorana u Rajkovoj pećini

Sa krovnim šatorom na kampovanju imate pun komfor
Sa krovnim šatorom na kampovanju imate pun komfor

Stigao je i drugi, po zacrtanom planu nešto opušteniji dan obilaska prerasti. Manje tačaka, više vožnje. A za početak, odlazak u seosku kafanu “Breza” u Debelom Lugu na vlaški doručak, nakon koga nam je Perica održao kraći kurs ispiranja zlata na obližnjoj Todorovoj reci. Namešteno ili ne, na kraju ove kraće demonstracije, u ispitku se našlo sasvim dovoljno zlata da zagolica maštu potencijalnih tragača  😉 . Bio je tu čak i jedan grumen od oko pola grama!

Za uspomenu sa Pericom, poslednjim ispiračem

Sa Todorove reke smo se uputili na dalek put do prerasti Samar, na samoj granici Homoljskih planina i Kučaja. Prvo asfaltom do Jasikova, a zatim okomito uzbrdo, ka Omanu, 962 m visokom vrhu, koji je najviši u tom delu Homolja. Brzo smo dobili visinu, sa koje su ponovo pukli vidici ka Velikom Kršu i Borskom Stolu, destinacijama koje će biti itekako interesantne za naš obilazak na turi tokom iduće sezone. Ovoga puta smo je samo okrznuli pogledom, bez previše šanse da sa te daljine sagledamo punu lepotu predela. Put nas je vodio dalje na jug, prema glavnom grebenu Homoljskih planina i asfaltu Žagubica – Bor, koji nismo pratili predugo, skreuvši na šumski put koji obilazi Crni vrh sa zapadne strane. Nadomak Samara smo ponovo na kratko izbili na asfalt koji vodi od Borskog jezera ka Dubašnici, da bismo vrlo brzo skrenuli na livade kojima smo prišli na samo 300 m od Samara.

Pauza za zabacivanje pogleda

Posle duge vožnje, već je bilo vreme i za ručak. Učesnicima su podeljeni lanč paketi, poređano  je piće i mogli smo da utolimo glad s nogu, na livadama Bogu iza nogu… Da ste u tom trenutku nekoga pitali da li zna gde se nalazi, verovatno biste od većine dobili odgovor da pojma nemaju  😉 . Čak ni onima opremljenim GPS-ovima nije bilo jednostavno da se orijentišu. A čitav taj kraj pruža izvanredne uslove za 4×4 tumaranje i istraživanje, doduše za džipere i džiperke koji nemaju ništa protiv beskrajnog probijanja kroz par metara visoko rastinje na svom putu i koji povremena zaglavljivanja i izvlačenja vitlom ne doživljavaju kao nešto dramatično… Ovoga puta samo smo stidljivo zagazili u taj prostor, onoliko daleko koliko je to Peđin Patriot mogoa da podnese. Iako smo se i mi potrudili da izaberemo što je moguće lakše puteve, iako je sve muke stoički podneo, znamo da mu, ipak, nije bilo lako  😐

Prerast Samar

A prerast Samar, skrivena duboko u kamenitom mini kanjonu rečice Perast (koja u ovo doba godine presušuje i može se hodati njenim koritom), zajedno sa pećinom koja se nalazi par stotina metara uzvodno od nje, predstavlja pravi dragulj – mesto gde čovek poželi da se skloni od sveta, siguran da ga tu nikad niko ne bi pronašao… Spustili smo se kroz šumu pešice i za tili čas našli ispod Samara. Kao i svuda, lepota prirode nas je tu zadržala duže nego što je racionalni plan predvideo i kada smo se vratili do kola više nije bilo vremena za obilazak još jedne planirane tačke – atraktivnog stenovitog vrha Lisac, do koga se, od najbliže tačke do koje se može doći Jeep-om, pešice stiže za dvadesetak minuta. Ostao je za drugu priliku, kada odlučimo da se u potpunosti posvetimo divljinama Kučaja…

Na vidikovcu iznad kanjona Suvi Do

Nakon kraćeg zadržavanja na vidikovcu iznad Suvodolskog kanjona, brzo smo se spustili u Žagubicu. Dok su neki od nas točili gas, ostatak ekipe se malo zagledao u prenos finala Vimbldona u motelu na vrelu Mlave, a realno nije bilo vremena za to – trebalo je požuriti da pre mraka još obiđemo poslednju prerast, onu na reci Osanici uzvodno od istoimenog sela, a onda, kroz Gornjačku klisuru, stići do Rajkovog pastrmskog ribnjaka i kafane na samom izlasku iz Gornjaka, na završnu večeru. Kada je nivo Osanice nizak, Jeep-om se, prateći korito reke, može stići skoro do same prerasti, tako da je to zapravo prerast kojoj se najbliže može prići na 4 točka. Pošto je prerast niska, kroz nju se kolima ne može proći, ali svejedno – prilika da se motorizovano stigne na samu reku pruža sasvim dovoljno zabave za celu ekipu  😎 .

U pokretu...

Sa poslednjim zracima sunca stigli smo do Rajka, na pastrmku i svečanu podelu diploma. Diplome su deljene na osnovu glasova samih učesnika, sabirajući rezultate u anketnim listićima koji su podeljeni za vreme ručka pre odlaska na Samar. Ko je šta dobio pogledajte u foto albumu, a nama se čini da niko sa ovog izleta nije otišao nezadovoljan  😎 . Možda smo malo pretrpani utiscima, možda smo sa svakog mesta koje smo posetili otišli brže nego što smo želeli, možda se pored nekih lepih vidika nismo zaustavili, ali to je cena pokušaja da se toliko lepote i zanimljivosti spakuje u samo dva dana vikenda.

Na ovom putu je 14-oro učesnika u 5 džipova prešlo za dva dana oko 250 km, od čega skoro 100 km off-road.

Pogledajte foto galeriju sa 94 fotografije sa ove ture…

A tu je i 25-minutni film sklopljen od video materijala sa ove ture

One thought on “Magija prerasti – kako je bilo?”

  1. Изгледа да ова траса, колико год промена прошла, НИКАДА не може да досади! Насупрот томе, увек је другачија и нова. Догодине ће бити ТАКО окупана, да је већ видим као редовни део програма Џип клуба Србија! 🙂

Leave a Reply