Homoljska “zlatna groznica” 2012

Nadomak Stola prvog dana

Retko koji deo Srbije zrači takvim mirom, a vaša čula u isto vreme obasipa pravim vatrometom senzacija kako to čine Homoljske planine. Naročito u proleće, kada se priroda budi i kada u igri bezbrojnih planinskih potočića i mirisima cvetnih livada možete potpuno da zaustavite vreme. Teško je opredeliti se šta je ono najlepše u Homolju – nepregledne, sačuvane šume iz kojih samo što ne izmile patuljci, stenoviti odseci njihovih vrhova sa kojih ćete pogledom upijati daljine bez želje da odatle odete, doline sa najzelenijom travom na svetu, tajne njegovog podzemnog sveta, vlaška kultura prožeta magijskim ritualima i legendama, tradicija ispiranja zlata na zlatonosnim pritokama Peka ili sve to zajedno. I što je najlepše – sve je to autentično i nekomercijalizovano. Turistički biznis  još uvek nije stigao dotle i niko vam neće određivati kuda smete da idete ili opterećivati viškom pravila i restrikcija – možete u miru istraživati i diviti se netaknutoj prirodi i jednom autentičnom, zaboravljenom načinu života unedogled.

Lagano klizimo kroz prozračne Homoljske šumeU našoj “bazi” u Debelom Lugu u subotu ujutro okupilo se deset vozila sa 23 učesnika. Turu smo organizovali tako da u njoj bude meste i za vozače i za pešake, i svako je imao svog vodiča. Imali smo i gosta iz inostranstva, Gabriel Gamalu iz Rumunije sa svojim kratkim Rubicon-om, tako da je društvo, od kojih su neki bili smešteni u objektu šumarskog fakulteta iz Beograda u Debelom Lugu, neki u hotelu “Golden Inn” u Majdanpeku, a neki su kampovali na Todorovoj reci, bilo baš šaroliko.

4 lica Homolja

Trase kretanja tokom 4 dana i lokaliteti
Trase kretanja tokom 4 dana i lokaliteti

 

Prvi dan (28.4.): Gornjanski prsten (118 km)

Na jezeru jalovine Valja Fundata
Na jezeru jalovine Valja Fundata
Nadomak Stola
Nadomak Stola

Namera je bila, a čini mi se da smo u njoj potpuno uspeli, da svakog od četiri dana učesnicima pokažemo neko malo drugačije lice Homolja, krećući svaki put na neku od strana sveta – istok, sever, jug i zapad. Prvog dana obišli smo Gornjanski prsten na istoku, venac stenovitih planina koje poput obruča okružuju selo Gornjane na krajnjem istoku Homolja. Ovo je predeo ogromnih, otvorenih prostora, gde se pogled zabacuje po nekoliko desetina kilometara u dalj na koju god stranu da ga uputite. Većina planina koje ga čine ima gotovo alpski reljef, sa okomitim liticama koje se pružaju čitavom dužinom grebena, tako da su prizori koje tvore često dramatični. Na tom krugu posetili smo brojne atrakcije; to su, pre svega, jezero jalovine Valja Fundata u krugu Majdanpečkog rudnika na samom početku dnevne ture, stenoviti vrh Garvan i vidikovac na Kununi, kao i jezero pored planinarskog doma na platou planine Stol, na oko 850 m visine, na mestu koje je u proleće jedan od najlepših cvetnih tepiha koji se zamisliti može.

Pored jezera na Stolu
Pored jezera na Stolu
Ispod kote 841
Ispod kote 841

Bilo je i nenadanih otkrića (kao na primer grebenski put od Valja Fundate do Kunune, umesto spuštanja na Valja Prerast), lepih improvizacija, i pred sam kraj popodnevne ture, nakon posete jezeru na Stolu, imali smo uzbudljiv i na momente izazovan uspon na prevoj između Vizka i bezimene kote 841 – eksponiranog vrha koji je izvanredan vidikovac sa koga se vidi čitava Gornjanska kotlina, kao i okolni planinski venci. Pošto je put u nastavku sa prevoja na drugu stranu bio uništen, a vremena za pronalaženje alternative nije bilo, požurili smo istim putem nazad do asfalta, kako bismo nadoknadili izgubljeno vreme i bez prevelikog kašnjenja, nešto iza 17 h, stigli na naše tradicionalno mesto za ručak – kafanu “Balić” u blizni. Nakon ručka, onako sitim i već prilično umornim od ovog dugog kruga (u stvari, osmice) ostalo je samo da još jednom zajašemo greben Kunune i spustimo se sa njega u selo Leskovo, odakle se opušteno asfaltom stiže natrag do Debelog Luga.

Drugi dan (29.4.): Rajkova pećina, Starica (796 m) i džungle Tilva Tome (57 km)

Majdanpek i rudnik sa Starice
Majdanpek i rudnik sa Starice
U Rajkovoj pećini
U Rajkovoj pećini

Drugi dan je bio zamišljen kao nešto potpuno drugačije od prvog. Namenjen pre svega onima koji su spremni za potpunu neizvesnost i istraživačku avanturu punu improvizacije, spremni da krenu u traženje do sada nepoznatih prolaza kroz guste šume desnih pritoka Peka. Ali, da se društvo ne bi smorilo probijanjem kroz prašumu koja naizgled nema kraja, pre uranjanja u džungle posetili smo dve vrlo atraktivne tačke – Rajkovu pećinu nadomak Majdanpeka, a zatim se popeli na 796 m visoki vrh Staricu, okomitu stenu na koju su postavljeni telekomunikacioni repetitori, sa koje puca fantastičan pogled na Majdanpek i rudnike. Do samog vrha Starice vodi kolski put (doduše malo ekstreman u poslednji par stotina metara), tako da je taj uspon bio, reklo bi se, rutinski.

U gustim šumama zaleđa Majdanpeka
U gustim šumama zaleđa Majdanpeka
Moramo mi da raščišćavamo iza drvoseča
Moramo mi da raščišćavamo iza drvoseča

Daleko više nevolja zadale su nam drvoseče u nastavku dnevnog istraživanja, ostavljajući za sobom nedovršen posao svuda po šumskim putevima – verovatno računajući da takvim zabitima ionako niko ne prolazi, pa mogu na kraju radnog vremena jednostavno da odu kući i da ostave balvane onako kako su se zatekli, nasred puta. Radna akcija na sklanjanju razbacanih balvana poprilično nas je usporavala, tako da je dan prošao brže nego što smo se nadali. Ipak, istraživačka misija je bila delimično uspešna – verifikovali smo put koji povezuje Staricu sa šumskim zaleđem (što je veoma bitna veza), a pronašli smo i solidan spust sa Tilva Tome u dolinu Železnika. Spoj Železnika i Brodice, koji smo želeli da nađemo, nismo našli, što zbog toga što smo se opredelili za verovatno pogrešan od dva puta na jednom od račvanja rečnih dolina, što zbog činjenice da su se neki od učesnika na ekstremnim usponima koje smo ispitivali suočili i sa tehničkim problemima – a poenta ovih vožnji je da ćemo svi proći, ili niko.

Iako nam je namera bila da se prebacimo u dolinu Brodice, a zatim da se, preko vrha Kornjecel, spustimo do Dubočke pećine, nemamo razloga da budemo nezadovoljni – proći će se sve to nekom drugom prilikom. Ono što ovaj dan jeste uspeo ljudima da dočara jeste neizvesnost koju donosi istraživanje u gustim šumama, što pretvara 4×4 vožnju u pravu avanturu.

Pronalazimo spust sa Tilva Tome u Železnik
Pronalazimo spust sa Tilva Tome u Železnik

S obzirom da smo se sa vožnje vratili malo ranije, bilo je taman dovoljno vremena za malo više druženja u kampu na Todorovoj reci, gde nam je i legendarni Debeloluški ispirač zlata Perica održao kraću demonstraciju ispiranja zlata. Tu su bili i naši prijatelji pešaci, koji su roštiljali nakon povratka sa šetnje od Grabove reke preko Dupeš Čoke i Kraku Mustafe.

Treći dan (30.4.): Južni krug – Jagnilo, Tisnica, Zdravča (86 km)

Na Homoljskim grebenima
Na Homoljskim grebenima

Treći dan ofroud druženja po Homolju zamišljen je po terenim jako sličnim onima od prvog dana, ali ovoga puta južnije, sa namerom da se zavučemo i u neke kanjonske doline koje ranije nismo obilazili. Nakon rutinske vožnje od Debelog Luga prvo kroz šumu, a zatim i preko livada, grebenima Homolja, stigli smo do Jagnila, čarobne rečice istočnog Homolja koja sa jugozapadnih padina Omana teče u pravcu kazaljke na satu ka Jasikovu. Presekli smo asfalt, pregazili Jagnilo nekoliko puta, i na mestu gde kolski put zavija oštro levo i počinje da se penje uz Korkan, brdo iznad kanjonskog dela doline Jagnila, parkirali kako bismo rečnu dolinu dalje barem malo istražili pešice.

Jagnilo gazimo više puta na prilazu kanjonu
Jagnilo gazimo više puta na prilazu kanjonu
Slapovi Jagnila
Slapovi Jagnila

Ispostavilo se da je to bio pun pogodak! Oni koje nije mrzelo da krenu prvo duž reke, a onda i s kamena na kamen, kroz reku, nisu zažalili zbog toga, naprotiv – na kraju je svima bilo krivo što smo Jagnilo pratili samo oko jednog kilometra, s ozbirom da je pravo kanjonsko suženje s ko zna kakvim zanimljivostima sledilo tek dosta uzvodno. Ono na šta smo naišli se zaista retko viđa – čitav niz slapova, kaskada i vodopada koji se slivaju sa svih strana, kao kakva “mini nijagara”. Voda koja se preliva preko ogromnog zida prekrivenog mahovinom i čitav niz manjih i većih vodopada, bili su dovoljni da mesto napustimo u stanju iskrene euforije, rešeni da se ovom kanjonu vratimo drugom prilikom i posvetimo mu čitav dan. Uostalom, pogledajte i sami, pa prosudite…

Šta se krije na početku kanjona Jagnila?
Šta se krije na početku kanjona Jagnila?

Put nas je dalje izveo na vrh Korkana, odakle se jasno vidi početak pravog kanjonskog dela Jagnila, koji tek treba upoznati. Istraživanje ogromnog prostora Homolja je misija koja teško da ima konačan kraj. Usledila je grebenska vožnja od Korkana, obroncima Omana do Čoka Rakite (944 m), gde smo jedan deo puta ka spustu u kanjon Tisnice prošli asfaltom, ne bismo li nadoknadili izgubljeno vreme. Spustili smo se do Tisnice, obišli jednu pećinu u kanjonu u koju se bez većih poteškoća može parkirati nekoliko džipova, a zatim požurili dalje, do vrela Mlave, na kasni ručak. Ostalo je taman još toliko vremena da napravimo još jedan atraktivan uspon, izašavši terencima na samu ivicu stenovitog odseka Zdravče, najatraktivnijeg vrha centralnih delova Homoljskih planina. Predivno predvečerje na Zdravči pod zlatnom svetlošću sunca i dugim senkama skraćeno je saznanjem da se do mraka treba nekako dokopati Debelog Luga – vremena za planirano traženje spusta ka kanjonu Crne reke više nije bilo, trebalo je samo rutinski uhvatiti grebenski put do Breze i kroz šumu se spustiti do Debelog Luga.

Na vrhu Zdravče
Na vrhu Zdravče

 

KAUP-ovci otkrili novu prerast!

Otkriće prerasti - vest u Politici
Otkriće prerasti – vest u Politici

I dok smo mi tako “cirkulisali” po južnim delovima Homolja, naši pešaci, predvođeni Gordanom Atanasijević, toga dana su na platou Breze otkrili ni manje ni više nego – novu prerast! Dileme nema, u pitanju je prava prerast, prirodni kameni most ispod koga protiče rečica. Ova vest već se pojavila u najtiražnijim dnevnim novinama (Blic, Politika), a uskoro će doživeti i svoju naučnu verifikaciju od strane tima koji će sačinjavati stručnjaci Zavoda za zaštitu prirode i speleolozi ASAK-a. Ekipa koja je ovu prerast pronašla spontano joj je nadenula naziv “Konjska glava”. Ko zna koliko sličnih tajni još kriju guste Homoljske šume…

Završni dan (1. 5.): Glavnim grebenom Homoljskih planina do Ždrela (70 km)

U bukovoj šumi na obroncima Kupinove glave
U bukovoj šumi na obroncima Kupinove glave

Plan završnog dana bio je prilično jasan – “zajahati” glavni greben Homoljskih planina i držati se njega gotovo sve vreme do krajnjeg zapada masiva i sela Ždrelo na izlasku iz Gornjačke klisure, pokazavši na taj način, zapravo, gotovo neverovatno prostranstvo i kontinuitet koji ovaj planinski venac ima. Na tom putu imali smo samo jedno ozbiljnije skretanje – ono prema pećini Ceremošnji i vodopadu Sige – odakle smo se vrlo brzo vratili na osnovni pravac, uzveravši se usput na točkovima i na sam vrh Štubeja (940 m), najvišeg vrha zapadnog dela Homoljskih planina.

Na ovom putu naizmenično smo išli kroz guste šume i preko zelenih livada, upijajući idilične pejzaže kao sa razglednica svud unaokolo. Iako je bio Prvi maj, dan kada se tradicionalno hrli u prirodu, ni taj dan nije uspeo da odagna alarmantno saznanje da na Homoljskim planinskim salašima, nekada bogatim stadima ovaca i pastirima, danas gotovo da nikoga više nema. Neki su predeli do te mere opusteli (kao na primer plato Breza), da i nekada široki kolski putevi opasno obrastaju žbunjem, kroz koji se terencima sve teže probijamo.

U vidokrugu Vranj, Sumorovac i Štubej
U vidokrugu Vranj, Sumorovac i Štubej
U Ceremošnji
U Ceremošnji

Pred Ceremošnjom, prema očekivanju, praznična ludnica. Na parkingu nema gde da se udene auto, a u kafani konobari ne mogu da postignu da sve opsluže. I vodič za pećinu ima pune ruke posla, uvodeći grupu za grupom. Obiđosmo tako Ceremošnju kao pravi turisti, a zatim se spustismo u dolinu Sige, gde smo se odvezli uzvodno do vodopada. Naravno, na livadi ispod vodopada roštiljalo je par grupica “prvomajaca” – inače je ovo mesto mimo prvog maja idilično i potpuno mirno, retko ćete na njemu sresti posetioce. Malo pešačenja uzbrdo kroz šumu i vodopad Sige je tu, s svojim bezbrojnim vodenim nitima koje se slivaju preko sige pokrivene gustom mahovinom. Zaista je to prizor koji vas vuče da ostanete i da uživate zureći u njega i slušajući žubor, ali trebalo je krenuti dalje – greba preći još skoro 30 km do Ždrela, po terenu koji postavlja brojne izazove.

Na Štubeju
Na Štubeju

Uspon na Štubej je protekao rutinski, što se ne može reći i za prolazak (pra)šume Trest. Ova šuma, u kojoj čim drveće olista vlada permanentni polumrak, vlažna je čak i kada je van nje potpuno suvo. Već za prvi maj Trestom haraju rojevi komaraca, a brojni potočići koji se prelivaju preko puta stvaraju kaljuge koje bez odgovarajućih guma, tehnike i zaleta, lako može da vam se desi da ne prođete iz prve. Na jednom takvom mestu zatekli smo gomilu balvana posred puta – opet su drvoseče, računajući da tuda “niko ne prolazi”, posao ostavile za ko zna kad. Umesto da dvadesetak ruku sve te balvane složno premesti, odlučili smo da posao odradimo tek polovično, napravivši taman dovoljno mesta da se pored njih možemo nekako provući. Ali, žitko blato, bočni nagib i duboki kolotrazi taj prolazak su pretvorili u pravi ofroud “specijalni ispit” za mnoge od učesnika.

Uz par nagnječenja na podvozju ili limu, malo vitlanja i jednu otkačenu ručicu reduktora, ipak su svi nekako produžili dalje ka Ždrelu. Trebalo je proći još dosta kilometara kroz gustu šumu, gde smo u jednom trenutku morali da rešimo i problem stabla koje se srušilo na put. Tu već nije bilo alternativnih rešenja – morala je da radi motorka.

Recitovanje pesmice upisane u knjigu utisaka
Recitovanje pesmice upisane u knjigu utisaka

U svakom slučaju, nešto pre 19 h u utorak, 1. maja, naša četvorodnevna Homoljska epopeja se uspešno završila u restoranu pastrmskog ribnjaka u Gornjačkoj klisuri. Dobra večera, puno utisaka u knjizi utisaka (čak i jedna pesma!) i kao da se nikome nije išlo kući, u neverici da ta ofroud bajka mora da se završi. Neki su se premišljali da li da ostanu da kampuju negde u blizini još dan ili dva kako bi na neki način odložili “buđenje”, ali svi do jednog ipak su mogli na svojim točkovima da se vrate kući, što je posle 330 ofroud kilometara po Homolju zaista svojevrstan uspeh. Oduševljenje otkrićima bilo je jednoglasno, kao i spoznaja da je ovo tek početak jednog divnog druženja sa Homoljem, koje će za mnoge verovatno potrajati – ostatak života  😎

Zahvaljujemo se i Freebiking ekipi koja je ovo iskustvo podelila sa nama na biciklima – bilo je to jedno predivno četvorodnevno druženje, uz pripremanje hrane na otvorenom na Todorovoj reci, Kušine palačinke, Jeleninu gitaru, i još puno, puno toga!

Pogledajte foto album sa 150 fotografija sa ove ture…

One thought on “Homoljska “zlatna groznica” 2012”

  1. Ovako zamišljena akcija NIKAKO nije mogla da prođe kao nesavršena! Valja dati na znanje da je Homolje trezor neistraženih lepota, tako da bi trebalo ovu akciju ponoviti i sledeće godine, jer će moći da bude vrlo različita od ove, i ako u istom arealu.
    Posebnu čar, i pored svih peripetija prvo veče, kada su stigli i KAUP-ovci, nakon 25 km pešačenja od Zdravče, dala je atmosfera koju su stvorili učesnici različitih žanrova: bajkeri, džiperi i pešadija! 🙂 Osim zaista savršenog doživljaja, podelili smo fantastične emocije i KAUP će dogodine ovu stvar sigurno ponoviti sa drugačijim trasama i već sada znam da će to biti fenomenalno.
    I najzad – ovakve stvari se događaju kada se znanje prikupljano godinama stavi u primenjenu svrhu – da ljudi prođu, vide i uživaju; e tada se zaista vidi neviđeno i provede nezaboravno!

    JEDVA ČEKAM LAZAREV KANjON!!!! 😉

Leave a Reply