Ekstremne količine snega koje su pale ove zime stavile su na veliko iskušenje sve organizatore tradicionalnih ofroud karavana, a za najegzotičniji od njih, Sretenjski, koji se odvija po najvišem grebenu Dukat planine, bila je to gotovo nepremostiva prepreka. Prvo je termin karavana odložen za dve nedelje, ali se pokazalo da čak i 10. i 11. marta, i pored maksimalnog angažovanja teške mehanizacije od strane domaćina iz Bosilegrada, jednostavno nije moguće u tom trenutku probiti put na trasi od Trgovišta preko Radovnice i Zagranja do Bosilegrada.
Zaleđeno Vlasinsko jezero
Zato je ove godine trasa karavana izmenjena, tako što je prilagođena realnim trenutnim mogućnostima – oba dana su se odvijala na manjim nadmorskim visinama na planinama oko Bosilegrada, gde je snega bilo u podnošljivim količinama. A višemetarski smetovi na visokim grebenima Dukata, Besne Kobile i Vardenika, očigledno će se otapati do duboko u proleće…
Konvoj je krenuo asfaltom ka Bosilegradu
Ni vreme nam baš nije išlo na ruku: nije bilo hladno, ali je uglavnom bilo oblačno i tmurno tokom oba dana, uz sneg koji je počeo da provejava u nedelju posle podne. Zato su i izostale spektakularne fotografije kakve smo doneli sa prošlog karavana, ali uprkos svemu dobrog raspoloženja i zanimljivih trasa nije manjkalo.
Susret sa starim prijateljem Vladom Zaharijevim
Vlada Zaharijev, predsednik opštine Bosilegrad, ponovo se pokazao kao domaćin kakav se samo poželeti može – ne samo da je dao sve od sebe da put preko sela Ploče, sa 1420 mnv najviše tačke ovogodišnjeg karavana, bude probijen, već je i jahao na “tamiću” 110-ki, prikolici sa motornim sankama, fotografisao i snimao sve vreme, lično služio pasulj na ručku na Pločama i brinuo da atmosfera ostane na nivou.
Kuda smo prošli?
Prvi ozbiljniji problemi
Učesnici su se okupili u petak, 9. marta i subotu 10. marta ujutro na Vlasini, odakle je konvoj krenuo asfaltnim putem za Bosilegrad. Posle 25 km puta po asfaltu (videli smo i divlje konje u Božici), na skretanju za Gornju Lisinu, sačekali smo domaćine, koji su se pojavili u velikom stilu, predvođeni Vladom Zaharijevim u Meci G i “tamiću” 110. Prvi deo puta uz Lisinsku reku bio je prilično rutinski, ali je, kako je nadmorska visina rasla, i količina snega na putu bivala sve veća. Na usponu od Valoga ka školi na Ploči, počeli su ozbiljni problemi – rasresit i nedovoljno raščišćen, mokar sneg, uz jak nagib, zadali su ozbiljne muke dobrom delu učesnika. Neki su pribegli montiranju lanaca, bilo je i ispomaganja vitlom, a da bi svi što lakše i brže prošli domaćini su neke složno pogurali – i po njih desetak odjednom!
Za razliku od drugih, Džeri je prošao sa lakoćom
Sve u svemu, posle prvog ozbiljnijeg iskušenja na trasi, usledila je polučasovna pauza za ručak na Ploči. Pasulj i pite su izvučeni iz kola, a Vlada Zaharijev je lično krenuo da služi ručak izgladnelim učesnicima. Bila je to prilika da čeznutljivo upućujemo poglede ka, u zimskim uslovima neosvojivoj, Besnoj kobili.
Vlada Zaharijev služi ručak na Ploči
Put kroz Ploče jedva je prokopan
Spust sa Ploče preko Preslapa i Gornje Ljubate bio je rutinski – nizbrdo po snegu nikad nije problem. Vrlo brzo smo izgubili visinu spustivši se u dolinu Ljubatske reke, i kada smo već pomislili da će se krug prvog dana prerano završiti, usledilo je novo iznenađenje od strane našeg domaćina – krenuli smo uzbrdo ka selu Gložje, da se probijemo dokle bude moglo da se stigne. Naravno, bilo je jasno da do 1756 m visokog vrha Gloške planine nećemo stići, ali smo u smiraj dana samouvereno grabili naviše, sigurni da Vlada Zaharijev i ekipa znaju kuda nas vode.
110-ka zaglavljena u snegu
Stigavši do Grčke mahale iznenadno smo upali u probleme – jaka strmina i sneg koji dalje nije čišćen doveli su do toga da se i 110-ka, verovali ili ne, zaglavi u dubokom snegu i da mora da pribegava izvlačenju vitlom. Probivši se tuda, nakon polučasovnog izviđanja, 110-ka se vraća – u nastavku je sneg dubok i nema šanse da se konvoj lakih terenaca tuda probije. Mrak je već uveliko pao i jasno je šta nam je činiti – nalevo krug i pravac Bosilegrad. Sve u svemu, trasa prvog dana bila je duga 76 km.
Preko Milevske planine
Pred polazak iz Bosilegrada ujutro u nedelju
Nakon za Sretenjski karavan već uobičajenog tuluma u Bosilegradu, koji se otegao do kasno u noć, bez žurbe smo se razbudili u nedelju, pitajući se kakva nam je iskušenja za taj dan spremio Vlada Zaharijev, popularni “kmet”. Postrojili smo kolonu pred hotelom “Dukat”, a domaćini su se pojavili petnaestak minuta kasnije – ovoga puta vukući na prikolici i motorne sanke! U samom Bosilegradu, na oko 750 m visine, snega više nije bilo. Krenuli smo na krug po Milevskoj planini, prema selu Milevci, a zatim prateći graničnu liniju, spustili se do sela Izvor.
Kroz selo Milevci
Prvo smo vozili putevima blatnjavim od sveže otopljenog snega, ali kako smo dobijali visinu, sneg je počeo da se pojavljuje. Na livadama uz graničnu liniju imali smo zanimljivu situaciju – dok su livade bile uglavnom bez snega, solidne količine su se zadržale na samom putu, tako da je mestimično bilo manjih problema u prćenju neočišćenih naslaga. Na više mesta smo silazili s puta i vozili livadama, jer je bilo daleko lakše proći. Napredovali smo sporo, često izlazili, ali ne zbog tehničkih problema, već da malo protegnemo noge i uživamo u prirodi i pejzažima kroz koje se krećemo.
Na graničnom grebenu
S obzirom da je u nekom trenutku krenuo da provejava sneg, planiranu vožnju smo skratili, posetivši na povratku u Bosilegrad i selo Izvor, nekada najveće u ovom kraju, a danas gotovo napušteno. Zapravo, Bosilegrad kakav danas poznajemo je nastao početkom 20. veka, kada se gotovo svo stanovništvo iz Izvora preselilo niže, u dolinu reke Dragovištice. Izvor je pun starih kuća tradicionalne arhitekture i kao takav predstavlja mesto koje ne treba propustiti da posetite kada se nađete u ovom kraju.
Panorama sela Izvor sa crkvom
Izvorska crkva
U Izvoru postoji i neobična crkva, jedna od najvećih seoskih crkava na Balkanu, sagrađena 1834. godine, za koju je vezana zanimljiva anegdota. Naime, kada su meštani turskog pašu pitali za dozvolu da sagrade crkvu, on je rekao “može, ali da površina ne bude veća od volovske kože kada je oderete i rasprostrete”. Meštani su mislili, mislili, i smislili – odrali su vola, a zatim njegovu kožu isekli u tanku traku, kojom su uspeli da opišu obim od 250 metara. U okviru toga oni su – sazidali crkvu! Ovoj, ne mnogo staroj, ali originalnoj i lepoj crkvi pripisuju se i čudovišne moći. Kažu da je sve one koji su pokušali da kradu svetinje iz crkve stiglo prokletstvo i da su svi ubrzo umrli od teških bolesti, a vojnik kome je naređeno da prekreči freske je, po predanju – trenutno oslepeo.
Grupna fotografija učesnika karavana pred crkvom u Izvoru
Sve u svemu, vožnja drugog dana nije bila ni duga ni teška (tek oko 23 km), ali je bila lepa. Karavan je završen ručkom u Bosilegradu, nakon čega se njegovih tridesetak učesnika razišlo u uverenju da će se u Bosilegradski kraj još puno puta vraćati, naročito leti, kada sneg ne predstavlja prepreku slobodnom 4×4 istraživanju. Svi koji smo učestvovali dugujemo zahvalnost pre svega Vladi Zaharijevu što je ovo lepo zimsko druženje učinio mogućim, a zatim i Mlađi Stojanoviću iz Srebrne Glave, organizatoru Sretenjskog karavana, koji je istrajao u nameri da se karavan i ove godine ipak održi, uprkos svim tehničkim poteškoćama i prepolovljenoj listi inicijalno prijavljenih učesnika.
