Klizimo kroz Pelagoniju ka Ohridu (182 km, 1930 m uspona)
Taman smo pomislili da ćemo posle doručka blagovremeno krenuti dolinom Babune dalje ka Pelagoniji, kada se ispostavilo da polazak moramo da odložimo zbog rešavanja problema sa paljenjem na jednom od vozila. Čitava procedura je potrajala taman toliko da smo u trenutku polaska oko 10:40 već strepeli na kojoj tački puta će nas tog dana uhvatiti mrak. Ali ipak se sve dobro završilo i mi smo pohitali dalje zacrtanom trasom.
Lagani spust po asfaltu dolinom Babune ka jugu kratko je trajao – već posle nekoliko kilometara skrećemo oštro desno na pomalo ekstreman i strm put, koji nekoliko stotina metara kasnije izbija na besprekoran makadam, jedan od onih pravljenih za putničke automobile sa niskim spojlerima. Ovaj put sve vreme blago penje prateći prugu koja ide ka Prilepu, da bi kod brda Kale prešao prevoj i lagano se spustio u Prilepsko pole, koje smo mi zapamtili kao dolinu duvana.
Na ovoj visoravni sela na sve strane, mada uočavamo jednu pravilnost – sa leve strane doline nalaze se muslimanska, a sa desne pravoslavna sela. I naravno, ona levo vrve od života, a ona desno podsećaju na grad duhova. Takvo je i selo Zrze, kroz koje smo prošli na putu ka manastiru Sveti Spas, sagrađenom u steni iznad sela, sa koje se pruža izuzetan pogled preko pola Pelagonije. Nekada su u steni na kojoj je manastir sagrađen postojale isposnice, a manastir je danas u fazi rekonstrukcije konaka i sređivanja za turističke posete. Ipak, poseta ovom mestu koje prosto zrači iskonskim mirom je svima izuzetno prijala, pruživši nam priliku da po još jednom užarenom danu, pored posete svetinji, provedemo prijatne trenutke uz čaj u lepo sređenom manastirskom vrtu.
Put nas dalje izvodi na asfalt prema Kičevu, ali pre prolaska kroz ovo mestašce u južnoj Makedoniji obilazimo i pećinu Pešnu, u kojoj se nalaze ostaci tvrđave koja je pripadala sestri Kraljevića Marka.
Pećina Pešna je nešto čije je dimenzije zaista teško zamisliti. Ako ste nekada videli ogroman otvor Dubočke pećine, pokušajte da zamislte nešto što je barem trostruko toliko, i po širini i po visini. Ništa čudno da je u njen ulazni deo stala čitava tvrđava. Doduše, od same tvrđave danas su ostale samo ruševine.
Kada smo prošli kroz Kičevo bilo je već 6 posle podne. Ostalo je samo da se odličnim, jako prijatnim putem uz reku Tresku, a zatim preko prevoja Preseka, sa poslednjim zracima sunca, spustimo u Ohrid. Kako smo se lagano spuštali sa Preseke ka Ohridu sve se više u vazduhu osećalo nešto mediteransko, kao da stižemo na more, a ambijent samog grada Ohrida zaista se ni po čemu ne razliku od nekog primorskog gradića. Prepun istorije, starih građevina, okružen crkvama i manastirima, ovaj grad na obali najprozirnijeg jezera na svetu (po prozirnosti vode samo se još Bajkalsko može meriti sa njim) bio je idealno mesto da završimo ovako opušten dan, koji nam je u poređenju sa prethodnim ličio na odmor.
Dan međutim još uvek nije bio završen – čekala nas je sjajna večera u restoranu na Biljaninim izvorima, jednom od najpoznatijih mesta za etno izlaske u Ohridu. Toplo veče, prijatan restoran, sjajno društvo. No nije se moglo ostati predugo, jer nas je sutra čekao novi dan, prepun novih planova…
Ohrid, Galičica, Pelister (149 km, 3800 m uspona)
Iako je prvobitni plan bio da se od ranog jutra zaputimo u visine Galičice i njenim grebenom preprečimo sve do puta ka Prespi, Vlada i Krste su malo promenili plan, u nameri da se dobro raspoloženje i opuštenost produže i na 10. septembar i da vidimo malo više kulture i istorije nego što je prvobitno zamišljeno. Nismo se bunili – uz žrtvovanje jednog off-road prolaza dobijamo mnogo; i tako nas je na kraju dana čekao vrlo zahtevni uspon do Golemog ezera na 2200 m visine na Pelisteru.
Uputili smo se ka starom gradu Ohridu i tvrđavi, u nameri da provedemo neko vreme u njegovom obilasku. Tu smo neplanirano morali da parkiramo već na prilazu starom gradu, pored puta – na ulaznoj kapiji snimale su se scene nekog filma iz drugog svetskog rata, gde je gomla statista stajala sa spuštenim gaćama čekajući da ih streljaju, a oficir u bugarskoj uniformi je svaki čas ujahivao na konju. I tako se to ponavljalo bezbroj puta, ljudi koji su hteli da uđu su se nervirali, a verujem da ni onim nesrećnicima sa spuštenim gaćama nije baš bilo svejedno.
Nakon obilaska tvrđave i crkava starog grada, vreme je bilo za plažu. Krste je poveo konvoj ka jugu duž jezera i brzo smo izašli iz grada, stigavši do velike plaže sa još većim parkingom. Neki su se kupali, neki su skakali, a neki su samo sedeli u foteljama i pijuckali piće. Prava “morska” atmosfera. Ipak nije bilo vremena da se provede pola dana na plaži – sledeća stanica bio je “Zaliv na koskite”, sjajan novi muzej napravljen na lokaciji neolitskog naselja, gde su verno rekonstruisane sojenice na jezeru, po uzoru na naselje kakvo je tu postojalo pre više hiljada godina. A voda smaragdno zelena, magičnija nego na bilo kom moru 😎
Usledio je vrhunac (i ujedno zavšetak) turističke polovine dana – poseta izvorištu Crnog Drima i čuvenom manstiru Sveti Naum, uz samu granicu sa Albanijom, na krajnjem jugu istočne obale Ohridskog jezera. Prvo nailazite na beskrajni niz tezgi na kojima se prodaju ohridski biseri (pravi i lažni) i grnčarija, da bi zatim lepota i snaga izvorišta Crnog Drima bili svojevrstan šok za neupućenog posmatrača. Po mini jezercetu koje nastaje od brojnih pojedinačnih izvora čamci na vesla prevoze turiste, a praktično na samoj vodi postoji i restoran. Sam manastir Sveti Naum jeste predivan, ali, reklo bi se, potpuno komercijalizovan. Za sve se plaća karta (i to jedna tarifa za domaće, a druga za strance koji ne znaju makedonski), pogled sa zidina manastira na jezero je očaravajući, a konak Svetog Nauma je hotel, kažu najskuplji i najekskluzivniji u Makedoniji.
Krenuli smo napokon serpentinama uz Galičicu, sve do vidikovca Koritski rid, sa koga se vidi čitavo Ohridsko jezero i struja vode koja Crnim Drimom utiče na jugu, da bi ga napustila na severu, kod Struge. Nakon kraće foto sesije, usledila je druga etapa uspona na Galičicu, ovoga puta malo ozbiljnijim off-road-om, do 1984. metra visokog vrha Lako Signoj, sa koga se vide i Ohridsko i Prespansko jezero. S obzirom da je već bilo pola pet posle podne, nije bilo vremena za predugo uživanje u vidicima – i tu smo, nakon kraće foto sesije, požurili da produžimo prema Prespi, ne bismo li pokušali pre mraka da uznapredujemo što dalje na putu ka Pelisteru.
Prespansko jezero, Resen, a zatim put ka Bitolju, gde na benzinskoj pumpi na skretanju za selo Magarevo i Pelister skupljamo domare doma na Golemom ezeru. Mrak je pao već kada smo stali na benzinsku pumpu da natočimo gorivo i bilo je jasno da će ovaj dugi uspon ka domu na 2200 m nadmorske visine biti jedan čist noćni off-road. Iako je put uz Pelister mestimično strm, kamenit i prilično neravan, suštinski nije opasan, tako da je to bio jedan, rekao bih, rutinski izlazak na najvišu planinu na Balkanu koja se može savladati terencem. S obzirom da je ovaj put prilično prometan, na par mesta smo imali situacije gde se trebalo nekako mimoići sa onima koji silaze, što su bile situacije koje smo relativno lako rešili.
U 21:07 konačno stižemo. Ledena noć pored jezera na 2200 m visine i vetar koji na mahove baš udara traže da, po prvi put na ovom putovanju, ogrnemo nešto deblje. Nebo je prepuno zvezda, ali mesečina obasjava jezero i poigrava se na vodi koja se mreška pod dejstvom vetra. U dolini, nekih 1700 m ispod nas, svetlucaju svetla Bitolja. U kuhinji se krčka pasulj koji izgladneli off-roaderi nestrpljivo iščekuju, samo jednog zaludnog fotografa nije mrzelo da izvuče stativ iz gepeka i da, prkoseći vetru, pokušava da uhvati taj veličanstveni trenutak. Tako su i nastale ove, kao i fotografije iz foto albuma. I posle svega, kao u kasarni, stigla je komanda da se agregat uskoro gasi, što znači neće više biti struje. Pouskakasmo u svoje krevete na sprat i probudismo se sa prvim petlovima (metaforički, naravno – na Golemom ezeru nema petlova).
 Prethodna stranica… |
Sledeća stranica…  |
Baš sam uživao čitajući priču… pogotovo što sam na nekim mestima i bio pa su me sada ove slike i reči podsetile na to.
Hvala!
Krećemp preko Soluna,Edese,Arideje,Kajmakčalana,Florine i Bitolja povodom 100 godina osvajanja Kajmakčalana 24.septembra sa 11 terenskih vozila i 35 učesnika kao i ekipom RTS-a.
Svaka sugestija i savet su nam dobro došli a i saradnja u budućem periodu.
Veliki pozdrav sa juga Srbije
Goran Jović