18.07.2011. – ispit položen
Umesto budilnika, u cik zore nas budi motor traktora s prikolicom punom berača borovnica, koji su uranili iz smera Ruskice u nameri da stignu gore i napune svoje kofe. Ne zna se da li smo više zbunjeni bili mi, onako bunovni u pola pet ujutro što vidimo još nekoga u toj divljini, ili oni, kojima smo svojim džipovima i šatorima blokirali put za dalji uspon ka planini. Nekako se provukoše, a mi se vratismo jutarnjoj dremki još par sati…
Spakovasmo se lagano i krenusmo od prošle godine dobro poznatim, lepim šumskim putem ka 1356 m visokom vrhu Ruska. Nakon nekoliko kilometara izađosmo iz šume na čistinu prepunu borovnica. Kraća pauza na izvoru, da natočimo kanistere i malo upijemo daljine sa samog vrha Ruska. Prođosmo putem koji vijuga kroz sve gušću kleku, a onda je usledio glavni izazov za taj dan – pronaći prolaz sa tačke od koje, naizgled, dalje nema puta.
Bistreći Google mape, prošle godine sam skontao da su nam najbolje šanse za proboj da idemo malo niže od vrha grebena, sa njegove desne strane. Tu je delovalo da se nazire nekakva stazica, a ni kleka nije bila tako gusta kao gore po vrhu grebena. Krenuo sam pešice da ispitam prolaz i prešao više od kilometar, dok nisam bio siguran da se na drugoj strani izlazi na solidniji puteljak. Ekipa se već zabrinula s obzirom da me jako dugo nije bilo i krenuli su da me traže (nisam poneo radio stanicu). Posle kraćeg većanja, zaključili smo da ćemo ipak pokušati proboj, mada je neravan teren i jak bočni nagib nalagao maksimalan oprez zbog rizika od prevrtanja, a bilo je na jednom mestu i posla za Detlefovu motorku.
Prođosmo sporni kilometar lakše nego što sam mislio i krenuli da se spuštamo ka sigurnosti solidnih makadama istočnog dela masiva Pojana Ruskaj. Odjednom – DOING! Zveknulo je nešto svom silinom u mom prednjem trapu, tako da nije bilo nikakve sumnje da se nešto slomilo ili otkačilo. Istog časa sam izleteo napolje da vidim šta me je snašlo. Ništa strašno. Samo je pukao desni stabilizator, što za ono što ćemo raditi ovih dana uopšte nije loše – kod Rubikona, recimo, postoji dugme za oslobađanje stabilizatora, a ovde se ispostavilo da je “veštačka inteligencija” 20 godina starog Čirokija zaključila da će mu biti bolje bez stabilizatora, bez ozbira što fabrika nije predvidela tu mogućnost 😉 . Kad malo razmislim, nije ni čudno da je pukao posle svih onih ekstremnih ukrštanja osovina dok smo puzili preko džinovskih krtičnjaka i brežuljaka visokih i po više od pola metra.
Iako je do Hunedoare bilo još dosta kilometara, taj deo puta je bio rutina, jer se radilo o solidnijim makadamima kakvima bi skoro mogla da prođu i putnička kola. Šteta je ipak što smo tuda tek tako prozujali i što nismo ništa fotografisali, jer su predeli zaista lepi, podsećajući u velikoj meri na visoravni Kučaja kod nas. Damama sam obećao da ćemo se konačno dokopati nekog jezera da se malo okupamo, a pošto je dan bio vreo, nisam imao izbora do da ispunim to obećanje. Kada smo već stigli do asfalta nadomak Hunedoare, dočekalo nas je veliko jezero Činčiš, gde smo u kampu sa plažom rešili da provedemo par sati u kupanju i pauzi za ručak. Pravi letnji pljusak je okončao našu malu hedonističku seansu.
U Hunedoaru smo stigli već prilično kasno i, po običaju, seansa točenja goriva, menjanja para i kupovine u “Kaufland” hipermarketu se dodatno otegla preko svake mere. Bili smo već nervozni da se pre mraka dokopamo neke divljine i dobrog mesta za naredni kamp, tako da sam rukovodeći se parolom “preko preče, naokolo bliže” poveo konvoj asfaltom ka Sibišelu, selu na severozapadnim obroncima Munci Šureanuluj, masiva prema čijem smo nepreglednom lavirintu šumskih i grebenskih puteva gajili najveća očekivanja i koji sam ljudima najavljivao kao “prave Karpate”. Mario i Detlef su ćutke vozili za nama, da bi se, kada smo već zašli dvadesetak kilometara uzvodno od Sibišela i uz poslednje tračke dnevnog svetla pronašli zgodno mesto za kamp među četinarima uz reku, ispostavilo da Mario uopšte nije planirao da planini priđemo s te strane. Ono što je on imao na umu bilo je ići južno od Hunedoare preko Kalana, pregaziti reku Orestie mimo mosta i greben Munci Šureanuluj uhvatiti od samog početka, od mesta Ludešti. Zato smo se te večeri dogovorili da se sutradan ujutro spustimo do Sibišela, a zatim zajašemo greben skoro od početka.
19.07.2011. – konačno na visini
Bila je to duga obilaznica, ali kada smo konačno uhvatili greben, imali smo utisak da dišemo punim plućima i da je upravo ovo ono zbog čega smo na Karpate uopšte došli. Lagano smo napredovali sve više i više, da bi nam vrhovi Munčelu i Godeanu, svojim strmim padinama i putem koji ide preko same oštrice konačno napunili oči i duše dalekim vidicima. Bilo je to jedno sjajno talasanje po kamenito travnatim kolotrazima, gde se naša zmijica od pet članaka dobrano razvukla, pružajući veličanstven prizor.
Kada smo već pomislili da će grebenska vožnja do 2059 m visokog Šureana biti rutinska, stvari su počele da se komplikuju. Na nekim mestima prolaza po grebenu dalje jednostavno više nije bilo, tako da smo morali da tragamo za alternativama, a one su u nekim slučajevima podrazumevale strmoglavo spuštanje niz vododerine ka nešto nižim makadamima, i podjednako zanimljivo i uzbudljivo vraćanje drugim kamenitim šumskim puteljcima ka grebenu. Nije nam smetalo – u krajnjoj liniji, zbog istraživanja smo i došli.
Mogli smo opušteno da zanoćimo u dolini rečice Šinki na oko 1400 m visine, ali je sunce još bilo visoko, a nas su daljine vukle, tako da smo odlučili da ponovo zajašemo greben i produžimo dalje. Uspon na skoro 1800 m visoki vrh Betrina je bio vrhunac dana. Postrojili smo Jeep-ove na sam vrh, gde smo upoznali dvojicu pastira, od kojih je jedan od stranih jezika govorio – ni manje ni više nego španski! Ispostavilo se da je momak gastarbajtovao neko vreme u Španiji, a Mario, koji zna španski, slatko se sa njime ispričao.
Nastavljajući dalje na zapad dok se sunce spuštalo sve niže, a vetar duvao sve jače, još jednom smo spoznali skrivene zamke ovakvih puteva po grebenima visokih planina. Močvarno zemljište, takozvane tresave, vrebaju potpuno nenadano i teško ih je prepoznati, dok nije kasno i auto ne nalegne podvozjem na meku travu, ukopavši se do pola točkova. Tu vam ni vitlo bez sidra ne pomaže – samo “pomoć prijatelja” 😎 .Zatim nam je vrh Dialul-Negru postavio zagonetku za koju smo zaključili da je kasno da je rešavamo u sumrak – trebalo je potražiti neku barem malo nižu tačku za postavljanje logora za tu noć, jer na samom grebenu, na vetrometini, spavanje baš i ne bi bilo osobito udobno. Osmatrajući okolinu, brzo smo našli tačku na ivici šumarka do koje bi bilo moguće jednostavno se spustiti. Usledila je najviša (1700 m) i najhladnija noć na našem putu. Ubrzo je odskočio crveni mesec, a nebo se osulo zvezdama u ovoj istinski veličanstvenoj divljini u kojoj smo se nalazili.
 Prethodna stranica |
Sledeća stranica  |
Predivne fotke , prelepi predeli , prava avantura . Mogu zamisliti koje je to iskustvo za sve vas . Nadam se da ce te jos imati avantura i ovako dobrih fotosa. Poz.