Napisao: Aleksandar Veljković

Današnji ekolozi motore sa unutrašnjim sagorevanjem uglavnom smatraju za najvećeg neprijatelja očuvanja živog sveta na planeti. Govore o gradovima bez automobila, održivom razvoju, obnovljivim izvorima energije, ponavljajući iste floskule poput mantri, koje dostižu snagu dogmi i više se ne oseća potreba da se bilo šta obrazlaže ili dokazuje, proverava. Usudi li se bilo ko da zatraži dokaz za neke njihove, blago rečeno, poluistine, pokaže li neko dovoljno hrabrosti da njihove tvrdnje nazove preuveličavanjima i da zatraži naučne dokaze i egzaktna merenja, on istog trenutka biva anatemisan, verbalno kamenovan, izopšten. Ekologija tako danas poprima sve više karakteristika nove religije, gde se veruje bez pogovora, i gde svako ko izražava sumnju u neku od dogmi postaje jeretik i biva odbačen od društva koje je prihvatilo tu veru.

Pravo na slobodno ispoljavanje vere je jedno od osnovnih ljudskih prava, tako da u “ekološkoj” veri nema ničeg spornog. Ali, i pravo na slobodno kretanje je takođe jedno od osnovnih ljudskih prava. A to pravo ekološki novovernici sebi daju za pravo da drugima uskraćuju, pod izgovorom potrebe za zaštitom planete. Ekološki pokreti su prerasli u političke partije, koje su ustoličile autoritete i institucije za zaštitu prirode kao kakve crkve, podigavši novu religiju na državni nivo. A kad god neka vera preraste u državnu religiju i počne da se nameće i nevernicima, kad god vera da sebi za pravo da zarad “viših ciljeva” nameće obrasce ponašanja i da se ljudima grubo meša u svakodnevni život propisujući šta smeju i ne smeju da rade, to mora da bude znak za uzbunu. Tako smo danas dovedeni u situaciju da sve više uzima maha svojevrsna ekološka diktatura, da mere koje se propisuju sa ekološkim izgovorima poprimaju sve više karakteristike represije, da se u sve većoj meri grubo mešaju u živote ljudi, bilo da su oni izletnici, ljubitelji outdoor sportova i kampovanja u prirodi, ili pak obični stočari i zemljoradnici, ljudi čiji su pretci vekovima živeli na zemlji i od zemlje i koji vrlo dobro znaju kako da žive u skladu sa prirodom. Ali ne, sada se pojavljuje viši autoritet, koji se smatra pozvanim za ispravljanje krivih drina, koji se usuđuje da tvrdi da je to šta su i kako ljudi vekovima činili – bilo pogrešno.

Pitamo se gde je kraj? Kada će se zadovoljiti apetiti tobožnjih “zaštitara”? Hoće li se to desiti tek u trenutku kada se svi ljudi proteraju u gradove pod izgovorom potrebe za zaštitom prirode, i ti gradovi opašu bodljikavom žicom kao kakvi moderni konc-logori? Da li su “ekolozi” ti koji će konačno Orvelovu 1984. na ovoj planeti realizovati?

Sve je krenulo od proterivanja automobila i motorcikala iz zaštićenih područja kao “nečistih” – od toga je bilo najjednostavnije krenuti, odnosno dobiti razumevanje nezainteresovanih masa koje su prihvatile opravdanje kako životnu sredinu treba zaštititi. Onda su ta “zaštićena područja” počela vrtoglavo da se šire, sa nesumnjivom tendencijom da u najskorijoj budućnosti obuhvate svaku nenaseljenu površinu. Sledeći korak bio je objasniti da su i biciklisti štetni za zaštićena područja, bez obzira što nemaju motore sa unutrašnjim sagorevanjem, a vrlo brzo je lansirana i teza da kroz “najugroženija” područja ne smeju da se kreću ni pešaci (što je čak ušlo i u zakone gotovo svih država na planeti).

Ove teze ekologa da se priroda može zaštititi samo potpunim proterivanjem ljudi i svakog oblika ljudskog delovanja iz nje su, najblaže rečeno, sporne. Pre svega, treba odgovoriti na pitanje šta je čovek? Da li je čovek deo prirode, i ako nije, kad je to prestao da bude? Ako čovek već nema pravo da, poput svake druge životinjske vrste na ovoj planeti, slobodno živi, šta je to što “ekolozima” daje pravo da glume Boga, precenjujući sopstvene mogućnosti i kompetencije u namerama da pojedine prirodne evolutivne procese zaustave ili preokrenu? Otkud im pravo da sopstvenom delovanju daju toliku težinu i da misle da oni zaista mogu da promene bilo šta? Šta ako se ispostavi da je njihovo delovanje samo represiju i ukidanje osnovnih ljudskih prava podiglo iznad svakog prihvatljivog nivoa, a da je pritom efekat na određene prirodne procese nikakav? Da li će se onda “ekološka” ideologija savremenih zakonodavaca proglasiti za još jedan neuspeli istorijski eksperiment, poput komunizma ili nacional-socijalizma, nakon što upropasti kvalitet života milijardama ljudi (bilo restrikcijama u delovanju i kretanju ili beskrupuloznom otimačinom koja se pravda “ekološkim” razlozima)?

Apsurdi ekologije

Daću samo jedan od brojnih primera zašto je današnji model delovanja ekologa apsurdan. Ekolozi su nedavno zaštitili jedan vodopad, propisavši stroge uslove kretanja u njegovom okruženju. Stigla je oštra, hladna zima, sa ogromnim količinama snega i leda, pod čijim teretom se veliki deo sige na tom vodopadu odlomio, što mu je potpuno promenilo izgled. Tako je priroda sama učinila nešto što stotine, ili čak hiljade posetilaca koji bi se bez restrikcija kretali oko vodopada ne bi bili u stanju da učine. Da li je možda trebalo da ekolozi odu i korak dalje, i da skidaju sneg i led s vodopada, kako bi predupredili odvijanje prirodnih procesa i tako ga “zaštitili” u obliku u kojem je on proglašen za zaštićeno prirodno dobro?

Priroda je mnogo snažnija nego što to mi možemo da pojmimo, a običan čovek koji se kroz nju kreće je mnogo nemoćniji da utiče na nju nego što to ekolozi žele da predstave u svom stalnom insistiranju za intenziviranjem represivnih mera protiv prisustva tog običnog čoveka u prirodi. Vremenske nepogode i oluje, klimatske ćudi, poplave, požari, prirodni procesi erozije, zemljotresi i erupcije vulkana, meteoriti koji s vremena na vreme stignu do površine zemlje i izazovu lokalne ili globalne kataklizme, ono su što izaziva stvarne promene u evolutivnim tokovima, ne čovek. Sve bi se to dešavalo na ovoj planeti i da čoveka uopšte nema. Apsurdno je govoriti o čovekovom uticaju na povećanje koncentracije ugljen-dioksida u atmosferi, kada znamo da 97% tog ugljen-dioksida potiče iz prirodnih izvora (samo što se ta činjenica uporno gura pod tepih, jer ne ide u prilog eko-marketingu).

Ispostavlja se da ekologija, kako je danas definisana, nije ništa drugo do propagandna mašinerija usmerena ka zloupotrebi iskrene, dobrodušne brige prosečnog zemljanina za dobrobit okruženja u kojem živi. Nije sporno da velika većina ekoloških aktivista danas zaista veruje da čini nešto dobro za planetu, da je njihovo lično delovanje iskreno, ali oni su izmanipulisani od strane jedne prilično beskrupulozne ideologije koja je  izvitoperila pojmove “dobra” i “zla”, stavivši ih u funkciju višeg interesa jedne vladajuće oligarhije na planeti, za postizanje apsolutne kontrole nad ljudima. Nekada je bilo moguće “pobeći od svega” odlaskom u prirodu. Uskoro to više neće biti moguće, jer će priroda, ako dozvolimo da nam se nameće današnji model “ekologije”, vrlo brzo postati zabranjena zona, striktno nadzirana termovizijskim kamerama, koje su u stanju da registruju svaki pokret. Zeleni, pitam vas da li je to “bolja budućnost” koju priželjkujete? Da li će planeta time zaista postati bolja, ili će samo, zahvaljujući vašoj naivnosti, biti zadovoljeni interesi jedne šačice koja vlada planetom želeći da kontroliše sve i svakoga i naplaćuje već i samo udisanje vazduha?

Ekologija i ljudska prava

Došli smo do pitanja šta je bitnije – ekologija ili ljudska prava? Neki će reći, ako je planeta zaista ugrožena, onda se i ograničavanje nekih ljudskih prava može prihvatiti, jer – planeta je jedna i rezervnu nemamo. Ali, da li je zaista ugrožena, ili neki žele da verujemo da jeste da bismo pristali da se dobrovoljno odreknemo nekih prava?

Postoji u našem jeziku poslovica “zaklati vola zbog kila mesa”. Upravo to je suština delovanja zaštitara u svetlu ljudskih prava. Nedvosmisleno i na najgrublji način, pod pretnjom zakonskih sankcija, ograničavaju se prava milijardi ljudi na slobodno kretanje i boravak u prirodi, zarad efekta “zaštite” koji je vrlo sporan, teško dokaziv, a verujem, u većini slučajeva i potpuno nedokaziv. Čini se velika i veoma gruba šteta na polju ljudskih sloboda, ljudi se sateruju u tor, zarad “očuvanja” nekih predela u obliku koji bi u 99,9% slučajeva ostao potpuno isti i kada bi kroz njih bilo dozvoljeno slobodno kretanje ljudi. Jer, samo ljudsko kretanje i boravak u prirodi nije to što uništava, posledice samog kretanja su neprimetne, bilo da se ono odvija pešice ili na točkovima bilo koje vrste. Ono što uništava jeste ljudsko neznanje, postupci koje ljudi čine kada borave u prirodi. Ubijanje životinja, seča stabala, nerezonsko branje ugroženih vrsta gljiva i biljaka, vožnja bez svesti o tome kako to činiti pravilno, ostavljanje smeća za sobom, loženje vatre bez poštovanja nekih osnovnih mera predostrožnosti. Zato ljude treba edukovati o prirodi, umesto zabranjivati im da se kroz nju kreću, produbljujući time samo jaz i šireći to neznanje i otuđenost od prirode. Nekada je kult kampovanja bio omiljen kod ljubitelja prirode širom planete, danas sve manje ljudi zna kako i gde da postavi šator, a u sve više zemalja sveta se slobodno kampovanje u prirodi čak zakonom zabranjuje. To je jedan veoma pogrešan pristup gazdovanju prirodom.

Zašto vožnju terenaca kroz prirodu NE TREBA zabraniti?

5 najvećih obmana koje plasiraju zaštitari

1. Terenska vozila zagađuju prirodu izduvnim gasovima
   Tačno je da motori sa unutrašnjim sagorevanjem emituju ugljen-dioksid i druge otpadne čestice tokom rada, ali je njihova koncentracija u režimu upotrebe kakav je tipičan za ljubitelje prirode daleko ispod nivoa koji može da dovede do merljivog i po živi svet opasnog zagađenja. Osim toga, novije generacije motora sve više smanjuju emisiju štetnih gasova, što je naročito slučaj kod ekoloških goriva poput auto-gasa. Nije tako daleko trenutak kada će i terence pogoniti električna energija, što će ovaj faktor u potpunosti eliminisati – ali to sasvim sigurno neće nagnati “zaštitare” da revidiraju svoj stav, jer poenta je u kontroli i ograničavanju kretanja, a ne stvarnoj brizi o emisijama gasova. Dokle god se na našoj planeti sprovodi sistematska eksploatacija šuma za potrebe drvne industrije, gde šumski traktori i kamioni, manje više stacionirani na jednom lokalitetu, izbace enormne količine ugljen-dioksida i čađi, nemerljivo veće od bilo čega što može da proizvede izletničko terensko vozilo (koje se pritom konstantno kreće i tako nikada ne proizvede visoku koncentraciju izduvnih gasova na jednom mestu), potpuno je deplasirano govoriti o terenskim vozilima kao faktoru koji može da utiče na zagađenje prirode. Iz tog aspekta njihovo ograničavanje kretanja je potpuno neprihvatljivo i predstavlja očigledan primer dvostrukih standarda.
2. Terenska vozila zagađuju prirodu bukom
   Na kojoj udaljenosti čujete pucanj puške? Na kojoj udaljenosti se može čuti motorna testera? Koliko gromoglasno odjekuje kroz šumu zvuk motora šumskog traktora? A u kom trenutku ćete čuti da vam se približava terensko vozilo? Zvuk motora ispravnog terenskog vozila, na kojem je montiran auspuh i koje se vozi bez divljanja, na niskim obrtajima, predstavlja jedan od tiših zvukova koji se mogu čuti u prirodi i kao takav teško da može da utiče bilo na zastrašivanje živog sveta ili stvaranje nelagode kod ostalih posetilaca prirode. Mnogi prirodni zvuci su glasniji – huk vodopada ili divlje planinske reke, jak pljusak, grmljavina, oglašavanje divljih životinja, čak i cvrčanje zrikavaca na mestima gde su livade njima preplavljene. Životinje nemaju svest o tome da li je neki zvuk prirodan ili neprirodan, već samo da li im je poznat ili nepoznat (pa samim tim njegovo poreklo neće uticati na stepen frustracije), to je veštačka podela koju je izmislio čovek. Evidentno je da se terensko vozilo koje prolazi kroz divljinu prilično neprimetno uklapa u simfoniju zvukova (bilo prirodnih ili veštačkih) i teško da kao takvo može da izazove bilo kakvu štetu i uticaj na živi svet.
3. Terenci dovode do produbljivanja kolotraga i erozije
   Terenska vozila nisu tako teška kako se u narodu veruje – njihova težina je u proseku manja od 2 tone, često čak manja i od 1,5 tone. Za razliku od njih, kamioni natovareni drvima mogu da budu teški i po dvadesetak tona. Samo jedan kamion koji prođe nekim šumskim putem uticaće na produbljivanje kolotraga više nego 1000 terenaca koji prođu istim putem. A šumski putevi se pre svega probijaju za potrebe eksploatacije šuma, odnosno kretanje tih kamiona. Zato je potpuno bespredmetno zabranjivati kretenje terenskih vozila njima, jer ona na njihovo stanje ne mogu da imaju nikakav uticaj. Njihovim pravilnim korišćenjem, vođenjem računa da se voze po površinama gde neće doći do proklizavanja, odronjavanja i kopanja kramponima na kritičnim mestima gde bi to moglo da dovede do začetaka procese erozije, štetnih uticaja na prirodu nema. Nije teško poštovati pravila ekološki odgovornog korišćenja terenskih vozila opisanih u Tread Lightly vodiču.
4. Terenska vozila ugrožavaju druge posetioce prirode
   Automobili generalno mogu da ugroze druge učesnike u saobraćaju ako se ne poštuju saobraćajna pravila, što ne znači da automobile treba zabraniti. Ako poštujemo određena pravila u gradu, nema nikakvog razloga da ih ne poštujemo i u šumi. Osnovni princip za kretanje po prirodi (koji treba da važi za sve, ne samo za vlasnike terenaca) jeste uviđavnost prema drugima i njihovim potrebama, vođenje računa o njima i njihovo propuštanje na mestima gde to razum i logika pristojnog ponašanja nalažu. Nisu, dakle, terenska vozila ta koja ugrožavaju, već nedostatak ljudske svesti o svom okruženju i kulture ponašanja. Jedan od osnovnih principa bezbedne terenske vožnje jeste da se po šumi ne jurca, odnosno da se ne prekoračuje ona brzina koja omogućava da se, u slučaju nailaska na iznenadnu prepreku, gotovo trenutno zaustavimo. Kao što se zbog jedne budale koja jurca drumom 200 na sat taj drum neće zatvarati za celokupan saobraćaj, već će njegovo ponašanje biti sankcionisano, tako zbog nekolicine neodgovornih pojedinaca  ne treba ni generalno zabranjivati motorizovano kretanje kroz šume.
5. Dozvoljavanje kretanja terenaca kroz prirodu dovelo bi do njihove najezde
   Ova teza je potpuno besmislena. Terenska vozila su skupa, njihovo održavanje i registracija još skuplji, i retko ko je u poziciji da sebi priušti privilegiju njihovog posedovanja. Ako uzmemo u obzir i činjenicu da su motivi sa kojima se nabavljaju terenci često iracionalni, i da je retko koji od njihovih vlasnika uopšte zainteresovan za boravak u prirodi, nije teško zaključiti da ne postoje nikakve šanse da bi, čak i ukidanje svih restrikcija na kretanje terenaca, dovelo do veće frekvencije od nekoliko vozila mesečno na većini šumskih puteva. A to je poseta koja je daleko od bilo kakve najezde i koncentracije koja bi mogla da ima bilo kakav negativan uticaj na prirodno okruženje. Ljudi koji zaista nabavljaju terence za boravak u prirodi, koji ulažu u njihovo opremanje da bi postali prave kuće na točkovima koje će im omogućiti da brzo stignu do nekih predela duboko u divljini daleko od gradske vreve i tu ostanu što duže, iskreni su zaljubljenici u prirodu i njeni poznavaoci, i treba poštovati njihovo pravo da u njoj uživaju jednako kako to za sebe i drugi traže. To nisu ljudi koji ne hodaju i ništa oko sebe ne primećuju, već jednostavno ljudi koji su terenska vozila pretvorili u sredstvo koje im omogućava da stignu brže i dalje, da više toga mogu da ponesu kako bi mogli da ostanu duže i generalno, više vremena provedu u miru i tišini na mestima koja zavređuju da se na njima boravi.

Tolerancija i uzajamno poštovanje su ključ

Nakon svega, stigli smo do tačke kada nije teško zaključiti da je osporavanje prava vlasnicima terenskih vozila za slobodno kretanje kroz prirodu najčešće emotivno i iracionalno motivisano. Šetačima se često ne dopada da čuju i vide terensko vozilo da prolazi pored njih (koliko god retko da se to dešava), i onda će se najčešće uhvatiti gore opisanih ekoloških poluistina u nameri da to spreče, umesto jednostavnog priznavanja da se prosto radi o emotivnoj reakciji i ličnoj netrpeljivosti. Često je motiv koji stoji iza takvog odnosa i podsvesna zavist – ja nikada sebi neću moći da priuštim taj stepen komfora i mogućnosti za tumaranje prirodom, pa hajde da učinim nešto da to ne mogu ni drugi. Jednostavno, ljudi će se bolje osećati kada sami sebe ubede da je nemanje toga njihov izbor, stvar principa i životne filozofije, umesto objektivne nemogućnosti. Ali, to predstavlja loš pristup i motiv, unošenje negativne energije negde gde joj nije mesto.

Pokušajte ipak na trenutak da razmišljate na drugačiji način. Ako su već žrtvovali jako puno da bi tu mogućnost sebi priuštili (pravi motorizovani zaljubljenici u prirodu najčešće nisu imućni), znači da im je do toga zaista stalo – oni time nikoga ne ugrožavaju, niti bilo kome bilo šta pokušavaju da uskrate, kako to drugi pokušavaju njima. Zato je ključ u tome da svi poštujemo izbor onih drugih, da nijedno pravo koje tražimo za sebe, drugima ne uskraćujemo. Biti maksimalno tolerantan i uviđavan, bilo da hodamo ili da se kotrljamo. Jer, niko od nas nije rođen na točkovima, kao što su i pešacima ponekad točkovi preko potrebni. Svi mi koji se smatramo ljubiteljima prirode delimo iste želje i volimo istu lepotu, bez obzira na naš izbor načina kretanja. Pružimo ruku jedni drugima, da bismo se bolje razumeli.

Stranputice državne ekologije

Poruka koju možemo uputiti našim zakonodavcima i institucijama zaduženim za zaštitu i gazdovanje prirodom jeste da barem ozbiljno razmisle o argumentima izloženim u ovom tekstu i da se, umesto doslovnim prepisivanjem tuđih normi i zakona, malo za promenu posluže zdravom logikom. Nije sve što stiže sa zapada bogom dano i nepodložno kritici. Štaviše, ekološki pokreti i državni činovnici u mnogim zemljama zapadne Evrope su do te mere izgubili dodir sa stvarnošću da se njihovo delovanje ozbiljno mora dovesti u pitanje. U Francuskoj smo, recimo, nedavno imali slučaj da je ministarstvo ekologije tražilo od jednog proizvođača terenskih vozila da povuče bilborde na kojima se ona prikazuju u raznim atraktivnim prirodnim okruženjima, smatrajući da je “sugerisanje takvog njihovog korišćenja ekološki neprihvatljivo i protivzakonito”!? Moje pitanje njima glasi – GDE treba koristiti TERENSKA vozila? Isključivo na asfaltu? Ako će im se ZABRANITI silaženje sa asfalta, zašto se ne zabrani i sama proizvodnja (tj. prodaja) terenaca, jer oni takvom politikom državnih organa gube svoju osnovnu namenu?

Želimo li da ostanemo slobodna planeta? Želimo li da priroda zauvek ostane oaza u koju se možemo kad god poželimo skloniti iz šizofrenih gradova? Onda sklonimo kamere, zabrane i nadzornike, ne pravimo se pametniji nego što jesmo i ne izigravajmo Boga. Samo jedan veći meteor može sav život na planeti da zbriše u trenu, poništivši i obesmislivši sve vaše “zaštitarske” igrarije. Da izmenite prirodne tokove, koliko god se trudili, zaista ne možete. Ali da poštujete bližnjeg, da poštujete pravo čoveka da bude slobodan, da se bilo gde na planeti oseća opušteno i nesputano, kao svoj na svome, sigurno možete. Učinite nešto kako bi nam svima vreme koje nam je na ovom svetu preostalo bilo prijatnije. Stvarajte i edukujte, umesto što zabranjujete.