Izveštaj napisao: Aleksandar Veljković
Zima se uglavnom smatra za 4×4 vansezonu na visokim planinama. Jer, kada se udruže višemetarski smetovi i tvrd, slegnut sneg, nema te dimenzije točkova i blokada koje će vam omogućiti da prođete. Zato je Sretenjski karavan verovatno najzanimljivija ofroud manifestacija svake zime u Srbiji, jer negira ta ograničenja, predstavljajući dokaz da ljudi udruženim snagama mogu skoro sve. To je jedinstvena prilika da se nađete na najvišim grebenima Dukat planine u vreme kada su oni potpuno pusti, da iskusite veličanstvenu i pomalo zastrašujuću lepotu zime na 4 točka.
Sretenjski karavan 2013, održan 23. i 24. feburara ove godine, delovao je da će biti “šetnja” na točkovima po Dukat planini, ali nas je sve iznenadio količinom snega koja je u visinama za kratko vreme premašila onu koju smo imali 2011.
Za razliku od naših prijatelja iz Makedonije i sa juga Srbije, odziva iz Beograda na Sretenjski karavan skoro da nije ni bilo.
Već sama najava Mlađe Stojanovića, organizatora karavana, da nećemo moći prvog dana od Vranja do Trgovišta prečicom preko planine zbog smetova bila je na neki način upozorenje da prelaz preko Dukata treba shvatiti krajnje ozbiljno, iako u nižim krajevima veći deo zime gotovo da više liči na proleće. Evo kako je izgledala 107 km duga trasa izvezena prvog dana:
Od Vranja do Trgovišta se išlo asfaltom, pri čemu se glavnina karavana nije zaustavila kod Vražjeg kamena – Mlađa je takvu odluku verovatno doneo rukovođen činjenicom da je ovo, sa 26 prijavljenih vozila i još desetak vozila domaćina iz Trgovišta i Bosilegrada, ubedljivo najmasovniji od do sada održanih Sretenjskih karavana, pa bi bilo teško na parkingu pored crkve smestiti sva ta vozila.
Nakon pozdravne reči u Trgovištu usledio je nastavak puta ka Zagranju, gde su čelnici opštine Trgovište organizovali ručak za učesnike karavana. Snega ni u Radovnici, na 1000 m visine, praktično nije bilo, ali je njegova količina sa svakom stotinom metara nadmorske visine koja bi bila savladana na putu ka Zagranju krenula dramatično da raste – na Zagranju smo već imali višemetarske zidove od snega duž puta, koje su napravili bageri čisteći put. Bilo je jasno da je opuštena vožnja završena i da nas čeka borba sa mokrim snegom u pokušaju da dostignemo najviše tačke puta na grebenu Dukat planine.
Do Belih Voda se nije moglo – i pored ogromnog truda bagerista, smetovi nisu probijeni. Zato smo se za Bosilegrad spustili alternativnom trasom, preko sela Dukat i dolinom Ljubatske reke. A u Bosilegradu, celonoćni tulum predvođen Vladom Zaharijevim, harizmatičnim predsednikom opštine i čovekom koji je najzaslužniji što je kretanje Dukatom usred zime uopšte moguće.
Drugi dan doneo je kraći (34 km), manje ambiciozan, ali ništa manje zanimljiv krug po Milevskoj planini, uz samu Bugarsku granicu. S obzirom da smo se peli do maksimalne visine od oko 1100 m, snega je usput bilo tek sporadično, ali je zato blata mestimično bilo dovoljno da veštinu i opremljenost učesnika dovede u ozbiljno iskušenje. Na tom krugu obišli smo i selo Izvor, koje je u 19. veku bilo kulturno i administrativno središte čitavog kraja, davno pre nego što je Bosilegrad uopšte sagrađen. Tu se nalazi i najstarija škola i najveća crkva u kraju (crkva Svete Trojice), izuzetno značajna kao spomenik kulture.
Bila je to prilika da se još jednom uverimo da je krajnji jugoistok Srbije pravi zlatni rudnik za ljubitelje ofroud vožnje, koji pruža pregršt mogućnosti za višednevno istraživanje, a koji je naročito zahvalan za to u letnjim uslovima. Vlada Zaharijev nam je nedvosmileno poručio da smo na području opštine Bosilegrad uvek dobrodošli, što znači da tu ljubitelji kretanja kroz prirodu na točkovima uživaju potpunu slobodu (što nije baš svuda u Srbiji slučaj). Jedino što ne ide u prilog čestim posetama terenima oko Bosilegrada je njegova udaljenost od severa Srbije – u odnosu na Beograd, sa nekih 380 km to je najudaljenija tačka u Srbiji, tako da dolasci na kraće od produženog vikenda (3-4 dana) nemaju previše smisla.
| Jedna korisna informacija za one koji voze na autogas; ne morate za Vladičin Han kada želite da se dopunite – u Bosilegradu postoji pumpa (južno od grada u selu Rajčilovci), ali se spremite na to da točite ubedljivo najskuplji plin u Srbiji – u vreme kada je standardna cena na pumpama širom Srbije bila 76-82 dinara, tamo je plin koštao čak 90 dinara! Nedostatak konkurencije očigledno čini svoje. |