Izveštaj napisao: Aleksandar Veljković
Kada pasioniranog ofroudera bacite u Karpate, to je kao da ste ljubitelja slatkiša pustili u fabriku čokolade. To je nesagledivo ogroman prostor visokih planinskih venaca koji se nadovezuju jedni na druge bez prestanka. Moćni huk planinskih reka uz brojne vodopade, travnati grebeni koji se protežu do horizonta, beskrajne četinarske šume, planinska jezera, a sve to naizgled bez kraja i početka. Ukoliko se previše zanesete u svojoj istraživačkoj pasiji lako vam se može desiti da vam gorivo stigne na rezervu i naprasno shvatite da u krugu od 100 km vazdušne linije oko vas ne postoji nijedna benzinska stanica. Zato su u Karpatima za vlasnike benzinaca sa plinom oba napunjena rezervoara obavezna, a za ostale – kantica sa rezervnim gorivom na krovu.
Ovaj neverovatan lavirint šumskih puteva svih kategorija, od odličnih makadama do kamenitih puteva kojima teku potoci, sa vododerinama dubljim od metra, od travnatih kolotraga koji vijugaju po samoj oštrici planinskih grebena do nesigurnih tragova koji začas potonu u glib neke tresave, gde vam vitlo ne pomaže, prošle godine smo tek načeli. Istraživačka strast dobila je novi zamah i nepokolebljivo smo želeli da ovog leta, godinu dana kasnije, udahnemo taj prostor punim plućima.
S obzirom da se radilo o istraživačkoj turi, u najavi smo jasno stavili do znanja da ona nije za turiste, neiskusne vozače i neadekvatna vozila. Minimum da bi se u ovakvo istraživanje Karpata krenulo jeste “punokrvni” terenac sa reduktorom, po mogućnosti barem blago podignut u odnosu na fabričke mere, opremljen MT gumama i vitlom. To je možda mnoge uplašilo, ostavivši ih u uverenju da niti imaju dovoljno iskustva niti imaju dovoljno spremljen džip, tako da su iz Beograda krenula samo dva vozila. Jedini koji su se odvažili da nam se pridruže stigli su iz makedonskog kluba 4×4.mk – Vlado i Krste došli su Vladinom “kockicom” 2.5 dizel, naravno, takođe adekvatno podignutom i opremljenom vitlom. Imati jednako opremljena vozila i ljude sa sličnim iskustvom u ozbiljnoj off-road vožnji na jednoj istraživačkoj turi je velika stvar i garantuje vam da nećete na zahtevnim mestima prvo morati da provedete jedno par sati objašnjavajući ljudima šta treba da rade, a zatim ostatak dana u pokušaju da učinite nemoguće, odnosno da njihove automobile bez oštećenja prevedete na drugu stranu. Svi uslovi za jedno ozbiljno istraživanje Karpata bili su tu i 15. jula 2011. smo se, po vrelini od 39 stepeni, otisnuli iz Beograda ka severoistoku…
Krste i Vlado su nam se pridružili na Lukoil pumpi u Beloj Crkvi, a zatim smo kao vozić sa tri vagona i devetoro učesnika kod Kaluđerova ušli u Rumuniju. Plan je bio da nam se naši prijatelji iz Švajcarske (offroad-adventure.ch) pridruže kada u nedelju uveče stignemo do prevoja na masivu Munci Pojana Ruskaj, nekih 200 km severoistočnije, a da mi u međuvremenu istražimo šumske puteve nacionalnih parkova Cheile-Nerei Beusnita i Semenic.
Krenuli smo od Nere, u želji da bolje upoznamo njen kanjon i slapove na njenim pritokama. S obzirom da se dan bližio kraju, otišli smo do Cantonul Damian, mesta u samom kanjonu Nere gde postoji kamp. Tamo je već bila masa sveta i odmah smo upoznali jednu grupicu domaćih off-roadera mešovitog sastava (dva Jeep-a i jedna Niva). Bila je to prilika da ih propitamo šta znaju o mogućnostima prolaska kroz samo srce nacionalnog parka terencima, ali se ispostavilo da ne znaju baš mnogo. Dakle, slično kao što je to slučaj i po Srbiji, dok mi ne istražimo određeni teren, konačnih odgovora na pitanja o njegovoj provoznosti jednostavno nema. Podigli smo logor, zapalili vatru i prepustili se uživanju u toploj noći, prvoj ove godine u zemlji Drakule.
16.07.2011. – kroz prašume Nere
Plan je bio da pre podne provedemo u pešačkom obilasku znamenitosti parka, a da se u drugoj polovini dana otisnemo na sever kroz park jednom od dva pravca za koja smo pretpostavili da se njima može proći. Cilj je bio da što je moguće smanjimo kilometražu koju treba proći sutradan do zakazanog mesta sastanka sa “švajcarcima”. Od onoga što smo želeli, stigli smo samo da prošetamo stazom kroz tunele duž nere, do seoca Sasca Montana. Za još jednu šetnju uz reku Beu, ka vodopadima u njenom gornjem toku, jednostavno nije bilo vremena. Zadovoljili smo se time što smo sišli na Beu kako bismo se malo osvežili, ručali i brže bolje produžili dalje.
Opredelili smo se za “hard” varijantu od dve projektovane na osnovu Google mapa – onu za koju nam je rendžer rekao da “ne može da se prođe jer ima popadalih stabala”. Rešili smo, dakle, da ne verujemo rendžeru 😎 . Ipak, rendžer je bio u pravu, jer smo se ubrzo našli u pravoj džungli, koja u velikoj meri podseća na najzaraslije puteljke Đerdapa na našoj strani. Krenula su stabla na putu, prvo grančice, pa mladice, da bi vrlo brzo bilo posla i za testericu i složan o-ruk napor svih učesnika. Nismo se dali obeshrabriti i rezultat je usledio – nakon dvadesetak kilometara probijanja kroz džunglu, stigli smo napokon do solidnijeg makadama, koji se ka centralnim delovima masiva Munci Aninej probija iz smera Močeriša. Ispostavilo se da je to put koji vodi do Pojane Roši, velikog platoa prekrivanog pašnjacima, jednog od retkih mesta gde se još mogu naći stočari sa stadima ovaca na ovoj planini.
Prva etapa je bila završena, uspeli smo da se prebacimo sa zapadne na istočnu stranu masiva. Sad je ostao još jedan ispit – treba pronaći način da se stigne i na severnu stranu glavnog grebena, koji severozapadno od Pojane Roši kao da formira svojevrstan krst. Par kilometara severno od Pojane Roši zaključili smo da smo stigli do kraja puta. Evidentno je bilo da tuda decenijama ništa motorizovano nije prošlo. Ne samo da nije bilo tragova, nego su sve više nicale mladice po putu, a popadalih debala je bilo toliko da sasvim sigurno do mraka ne bismo uspeli sve da uklonimo. Kako se dan približavao kraju, odlučili smo da se vratimo na Pojanu Roši i tu postavimo logor, malo prostudiramo kartografiju tokom noći, a onda odlučimo kuda dalje.
17.07.2011. – rešavanje zagonetke
Nakon što je tokom noći kišica na kratko poprskala, svanulo je lepo, sunčano jutro na pašnjacima na 920 m visine. Prethodne noći sam došao na ideju da pokušamo da se probijemo putem koji se penje grebenski do prevoja ispod samog najvišeg vrha planine, 1160 m visokog Varful Leordišuluja. Šuma je gusta, ali po svim kartama, počev od starih ruskih pa do novijih turističkih, tu je ucrtan nekakav put koji se na drugoj strani vrlo brzo povezuje sa solidnijim makadamom koji vodi do neke šumarske kuće i bezbrižno nas dovodi do asfalta za Aninu.
Lepo zamišljeno, ali je realizacija zaustavljena nekih pedesetak metara visinski ispod samog prevoja. Odatle kreću ozbiljni tehnički problemi – ekstremna strmina u kombinaciji sa neprijatnim bočnim nagibom i u završnici veoma kamenit i neravan teren, što isključuje svaku mogućnost prelaska tog dela iz zaleta. Uzbrdo bismo se još i navukli nekako vitlima, ali šta ako ne bude moglo dalje i ako budemo morali da se vraćamo? Tim terenom nizbrdo jednostavno nema povratka… Pošto smo izvideli jedno kilometar pešice i shvatili da iza prevoja to što je ucrtano kao put jednostavno ne postoji, odlučili smo da konačno odustanemo od pokušaja prelaska na severnu stranu masiva i da se spustimo od Pojane Roši ka selu Lopušniku-Mare, odakle ćemo asfaltom preko Božovića da se priključimo na deo trase kojim smo zamislili da pređemo Semenik.
Spust sa Pojane Roši ka Lopušniku Mare takođe je bio teži nego što smo pretpostavili da će biti. Ekstremno kraški, kameniti teren bio je toliko neravan da se prvih nekoliko kilometara nije moglo brže od 5 km/h, tako da su putnici u Luletovom autu rešili da im je bolje da šetaju šumom nego da se bacakaju unaokolo u sedištima i udaraju glavama o zidove. Una i Mateja su u nekom trenutku takođe izašli iz mog auta. Tek negde na pola puta do sela put je postao ravniji.
Kada smo stigli do sela, čisto reda radi pitao sam preko radio stanice da li žele da ispitamo mogućnost da se uz kanjon probije ka Semeniku ili da idemo na sigurno, okolo asfaltom, nije bilo ni trenutka dileme – ljudi su hteli barem na neko vreme da predahnu od truckanja. Ali, predah nije potrajao, jer nas je već na početku puta uz reku Poneasku ka jezeru Valiug ponovo dočekao makadam. Nismo prešli njime ni nekoliko kilometara, Vlado traži tajm-aut – puši mu se kočnica. Tu je pala neplanirana pauza za ručak, dok smo skidali kočiona klješta i oslobađali ih zaglavljenog kamička. Sve se dobro završilo i krenusmo dalje.
Iz kilometra u kilometar put je sve gori, da bi u nekom trenutku krenuo koritom potoka preko kamenja dovoljno velikog da shvatim da je to kraj – nalevo krug. Pošto je dan već poprilično uznapredovao, odlučili smo da završimo istraživanje mogućih puteva za uspon na Semenic i jednostavno asfaltom stignemo do Karansebeša da razmenimo nešto novca, natočimo gorivo i opskrbimo se svežim namirnicama, a onda požurimo ka Pojani Ruskaj u susret Mariu (tada smo još uvek mislili da će Mario doći sam). U kasnijoj Google analizi ispostavilo se da je upravo na mestu gde sam odustao od daljeg probijanja postojao neki put koji je savijao oštro desno. Neverovatno je da taj put ne samo da ja nisam video ni u nagoveštaju, nego ga nisu videli ni ostali. Biće da nismo bili dovoljno koncentrisani, žureći dalje ka severu. Semenik je, dakle, ostao za neku drugu priliku.
Ponovo “civilizacija”. Karansebeš, lep gradić, ali je nedelja predveče i slabo šta radi. Zadržavamo se duže nego što je planirano, ali ipak nabavljamo sve što nam je trebalo i hrlimo dalje. Ka Pojani Ruskaj sa magistrale skrećemo u mestu Voislova. Imamo još petnaestak kilometara pristojnog asfalta koji se zavlači daleko u planinu, sve do mesta Ruskica, da bi tek od kamenoloma krenuo makadam. Prvo solidan, da bismo u završnici uspona na prevoj imali pravu ekstremnu off-road žurku na delu gde su potok i put jedno. Ali ne damo se pokolebati ni na većim kamenim prelomnicama, jer znamo da je prolazno i da nas gore čeka lep proplanak sa stolom, klupama i nadstrešnicom i Mario koji je sasvim sigurno već založio logorsku vatru.
Stižemo na Pojanu Ruskaj i zatičemo Maria, ali shvatamo da nije sam – sa njim je krenuo i Detlef, njegov verni pratilac iz mnogih off-road avantura. Nakon večere i kraćeg druženja bacili smo se na razmatranje planova za nastavak istraživanja, koji su za sutrašnji dan bili već odavno poznati – čekao nas je “popravni ispit” od prošle godine – pokušaj da ipak pronađemo (ili probijemo) put preko vrha Ruska ka istoku.
Sledeća stranica 
Predivne fotke , prelepi predeli , prava avantura . Mogu zamisliti koje je to iskustvo za sve vas . Nadam se da ce te jos imati avantura i ovako dobrih fotosa. Poz.