Crnu Goru pohodimo i odlično poznajemo decenijama unazad, ali je ovo bila prva zvanična tura po Crnoj Gori na koju smo vodili naše ljude Namera je bila da učesnicima pokažemo ovu fascinantnu divljinu na jedan način koji će dočarati njene razmere i udaljenost od svega urbanog dok prelazimo beskrajne planinske visoravni na kojima srećemo samo gorštake sa stokom u svojim katunima…
Nakon što smo trećeg dana ujutro napustili poznati planinski centar Žabljak, do kraja ture nije bilo mogućnosti dopuniti gorivo, nabaviti namirnice, naći prenoćište pod krovom ili se negde priključiti na struju. Radi se o predelu gde je čovek prepušten sopstvenom umeću življenja u divljini i upućen na ono što je poneo sa sobom, gde je bilo kakva moguća vrsta pomoći često udaljena i više od 100 km. Predivna i zastrašujuća u isto vreme, Crna Gora ostavlja bez daha, naročito kada shvatite da onaj njen veći deo, koji se nalazi izvan nacionalnih parkova, nije ništa manje fascinantan i lep.
Prva dva dana posvetili smo planini Ljubišnji, koja je prava nepoznanica za većinu ljubitelja prirode. Oduševila nas je svojim bujnim zelenilom, gde dominiraju četinarske šume prepune gljiva i drugih šumskih plodova. Ovo je svakako planina koja se mora istraživati natenane, i koja sama po sebi zavređuje da joj se posveti nekoliko dana, tako da ćemo joj se sigurno još vraćati. Naši domaćini za ovaj deo trase bili su ljudi iz AMSK AP Sport iz Pljevalja na čelu sa svojim predsednikom Mikijem Plakalom, koji su nam priredili izuzetan doček i ugostili na način koji se retko viđa. Naša poseta bila je glavni događaj u gradu, o kojem je prilog emitovala i gradska televizija, a na startu u podne smo se obratili javnosti sa domaćinima, nakon čega smo, uz policijsku pratnju, krenuli ka izlazu iz grada.
Nakon par uzbudljivih ofroud deonica, stigli smo do sela Pliješevina, za koje domaćini kažu da je “centar svijeta”. Pokazali su nam šta se sve od planina vidi iz njihovog sela, a onda je usledila gozba – vruće lepinje, roštilj, pljevaljski sir i salate. Posle uspona do Jezerca na Ljubišnji, spustili smo se kod našeg Vladimir Begica u vikendicu, koji nas je ugostio jagnjetinom za večeru. Drugi dan doneo nam je još zanimljiviju drugu stranu Ljubišnje, uz obilazak kanjona Drage, sela Bobova i vidikovaca na severnoj strani kanjona Tare, a sa Pljevljacima smo se oprostili kod mosta na Đurđevića Tari.
Sutradan smo se otisnuli na preko 200 km dug put kroz potpunu divljinu Sinjajevine, Lole i Moračkih planina. Ono što je usledilo bila je prava poezija za beskompromisne pustolove. Obišli smo i Zabojsko jezero pre nego što smo konak podigli, po prvi put na ovoj turi u šatorima, kod bunara Smrdan na drugoj strani Sinjajevine. Vreme je (još uvek) bilo lepo, ali je četvrtog dana ture, na putu prema Kapetanovom jezeru, počelo da se kvari, sa kišom, maglom, da bi kulminiralo pravom nepogodom uz orkanski vetar u trajanju od sat vremena kada smo stigli na Kapetanovo jezero. Izgleda da je to za većinu (preostalih) učesnika ture prelilo čašu tolerancije, i vrlo brzo su odlučili da, u svetlu neizvesnih vremenskih prilika, odustanu od programa za peti dan i zapute se put Nikšića. No, kako posle kiše stiže sunce, tako je ono stiglo na Kapetanovo jezero petnaestak minuta nakon što se ekipa razišla. Ko čeka, dočeka 😉
Priroda ume da bude i blagorodna, ali i surova. Da biste dotakli zvezde, ponekad treba preći i preko trnja. Ono najveličanstvenije i najdragocenije u njoj dostupno je samo onima koji istinski žude i spremni su da savladaju svaki izazov. Naravno, u ove krajeve vratićemo se i iduće godine – sasvim sigurno u još većem broju 😎