ПУТОВАЊЕ МИМО ПУТЕВА

Доживела и написала: Гордана Атанасијевић

Неко запамти време поласка, како би знао колико  је дуго, тј. брзо путовао до жељеног одредишта.  Други пак пут претворе у низ доживљаја, заустављајући се на местима која им се допадну.  Имам утисак да неки од мојих познаника и пријатеља на известан начин „одрађују“ годишњи одмор, као службени пут, управо зато што на исти начин бележе тајминг повратка, хрлећи натраг свакодневници, која нам свакако неће измаћи. Искрено, како год организовали пут, како се осећате у повратку? Да ли Вам тежњу да постигнете жељену релаксацију омета меланхолија што се све тако нагло завршило?

У дубини Треста

Спадам у оне који пут (било какав) почињу да доживљавају далеко пре поласка, замишљајући пределе кроз које ћу проћи и шта ће ми при том бити доступно. Свесно подгревајући властиту радозналост, из подсвести ми израњају призори које сам као жељене зацртала, обично током зимских месеци.  Временом, моји одмори су постали потпуно не конвенционални, обзиром да Камп у шуми Трестсам престала да се ослањам на званичне пакете и понуде, а све више на призоре, које туризмолози називају „потенцијалима“, а који су већ дуже време предмет мојих интересовања, инспирације, и засигурно ми перу мозак довољно да би их изабрала за идеалан начин да остварим оно што се сматра заслуженим одмором.

Витовница у горњем токуНаравно, у зависности од личних потреба и могућности, тежња за опуштањем може бити награђена и за много краће време. Некад је довољно креативно осмислити викенд и створити моменте за памћење; чак и један једини дан може Вас испунити само ако Вас претходно заинтересује ма шта поред црне асфалтне траке.  Убрзо, то постаје једна здрава навика, а још брже пасија која ће Вас опседати увек када некуд пођете циљано, не био то чак и сам одмор.  Будите сигурни у извесност да таквим конзумирањем самог путовања успевамо оно немогуће: заустављамо време и колико год привидно, прилично ефектно одлажемо неминовност решавања проблема од којих желимо да се одморимо. Враћамо се са утисцима који имају пуноћу. Задовољни смо, јер откривамо оно што раније нисмо ни слутили.  Сам повратак, који обично бива у извесној мери депресиван, постаје зачињен, размишљањима о виђеном и откривеном, што подсвесно усађује мисао о приступачности једне посве нове димензије простора који често и није толико далек. Истини за вољу, чему уопште служе оне бројне табле за разна скретања са иначе досадног ауто-пута, ако само шибате од једне до друге наплатне рампе?

Са Врања ка југу

Не волим брзину. Не умем да кренем на одмор, пре него пустим филм у глави. Није то нестрпљивост, још мање нервоза да се што пре ослободим обавеза и кренем, не. То је смирујућ осећај, који ме, док још нисам ни почела са паковањем, опушта. Заправо, овде сада већ непотребно инсистирам на термину „одмор“, што прилично сужава значење онога што покушавам да дочарам. Фрустрирајуће је трпети образац по коме једном или два пута годишње негде одлазите ради предаха. Потребно ми је много чешће, а начин да се то постигне неупоредиво је једноставнији од оних на који су многи људи навикли (Ах! Те навике!). Наиме, ако знам да у суботу у цик зоре крећем, свесна да ћу при том стићи на место које ме интригира, мени ће већ сам радни понедељак тиме бити обојен. Тако мотивисана, са лакоћом ћу да пратим рокове и тајминге, јер ми се смеши викенд који ће протећи без сата којег при поласку остављам да ме верно чека на наткасни, а до повратка сам претежно ван домета.  Биће ту и друштво. Сигурно. Видећемо до петка. Једном речју – ништа ми није тешко, а још нисам ни кренула  😉

JEEP у свом ПРИРОДНОМ амбијенту :-)
JEEP у свом ПРИРОДНОМ амбијенту 🙂
Слобода...
Слобода…

На једном возилу, на задњем ветробрану запазила сам налепницу на којој је писало: You can go fast, but I can go everywhere! Био је то теренац за ког се очигледно може рећи да је у правим рукама. Наиме, мени су вазда комични они који имају возило за које не знају чему служи. Воскиран Гранд са тамним стаклима, „дамским“ гумама, паркиран у Господар Јевремовој је гротескна илустрација. Али, возач који је истакао онакав  credo на налепници јасно се представио. Он дефинитивно не жури и преферира путеве којима се ређе иде. Он сигурно толико не воли монотонију бесконачних жутих и белих трака да се домогао средства којим ће то максимално моћи да игнорише. Та ствар открива читаве хоризонте и без устезања могу да кажем и сасвим нову димензију живота. Њоме купујете време и можете се завући у пределе које већина људи, из незнања вртоглаво прескаче. За многа места требало би превише пешачити да би се до њих стигло, тако да су ове машине понекад једини начин за то. Све популарнији Jeep-каравани у многоме имају едукативно-туристички профил и окупљају људе сличних интересовања управо из тог разлога: видети оно скривено и лепо. И није реч о „вишку времена и новца“, како се то чини онима који одбијају да схвате. Таква догађања вас воде спознаји са другачијим поднебљима, менталитетима, културом , обичајима, што све скупа шири видике, као и сва путовања.

Река утиче у Погану пећину

ЗвончићиОтворених очију сам дочекала сигнал за буђење. Оштра свежина раног пролећног јутра парирала је оштрини сенки које је сунце кроз жалузине ишарало на зиду. Леп дан обећава. Када је џип комплетно опремљен, што значи да поред прве помоћи, троугла, флуоресцентног прслука итд. имате шатор, врећу и подлошку, онда је паковање Пролеће је у шуми најзеленијезанемарљиво мала ставка у припреми. Практично имате све. Знате куда и где. Слатко је што се једино незна шта ће вас тачно задржати и импресионирати, али то су нијансе, довољне тек да се са више страсти препустите доживљају.

Неша и Боби су већ седели спаковани и насмејани. Моја кућа је била последња станица за прикупљање присталица активно-кулирајућег викенда. Пошто су њих двојица механичари, скептици ће једва чекати да тресну како овакве „авантуре“ захтевају не само скупо возило и честе одласке код мајстора, већ и обавезно вођење тих зналаца како би се са оваквих путешествија човек уопште могао вратити. Нонсенс. Ради се о људима који воле да проводе време на овакав начин кад год је то могуће. Саша још није ни узео волан, а већ избацује команду за увлачење точкова 😉 Да све буде чудније, целој ствари повод је био ПОСАО, али смо га претворили у нешто што је увелико превагнуло и обележило викенд чак толико да смо се тога често присећали наредних месеци. Пријатељима којима сам показивала фотографије, морали смо да обећамо да ћемо их повести следећи пут.

Напуштена колиба на Врању

Тих 80 километара до Пожаревца брзо прођу. Сунце нам је отварало апетите и желели смо максимално да искористимо време пред собом, тако да нисмо правили никакве паузе на пумпама пресвученим у оне металик стерилне униформе. Знате, када се скрене са тих главних саобраћајница, постоје сеоске кафанице где кувају праву турску кафу и на тацну ставе коцкицу ратлука. Оне су задржале епитет локалних „брифинг-центара“, а информације које добијате све су прецизније што задирете дубље у пасивније крајеве. Ту се сазнаје оно о чему појма немају посетилачки инфо-центри. Не рачунајући минијатурне продавнице по селима, пчеларско Каменово ће бити последње место где ћемо моћи да пазаримо ако смо нешто евентуално заборавили. Ту иначе морамо да дођемо, јер се дешавао рели, коме су Саша и Нешко морали да присуствују. Колико год то волели, сигурна сам да смо им Боби и ја лупали чежњу што смо могли то време да проведемо припремајући логор. Продужили смо ка Петровцу (на МлавЕ) и скренули лево ка Кучеву, код путоказа на коме је писало манастир Витовница.  До њега води асфалтни пут, после чега се даље може или са већим клиренсом, или пешице. Ми смо могли докле смо хтели, тј. док нисмо одмерили место које нам се допало за пријатно вече. Избор није био лак, јер је било више локација око којих смо се ломили, али је на крају избор пао на коту где се налази Пајкин извор.

Пајкин извор

Наш камп код Пајкиног извораЗаносно бујне, шуме Треста су власништво манастира. Колски пут прати виртуозну речицу Витовницу и губи се у зеленилу високих букви. Монтирање „кућица“ је мушки посао, тако да сам се посветила младим копривама којима увек у пролеће напуним део замрзивача. Све што се прави са блитвом или спанаћем, када једном скоцкате са копривом, другачије више нећете желети! Бусење навале је било у фази пупљења. Извадила сам неколико за башту. Иначе, млади изданци ове папрати су јестиви, а одрасле листове су некада користили сточари за чишћење животиња од цревних паразита, давно, док није било ветеринара… Током већег дела године, ове шуме су прави трезор разних врста гљива, тако да се дешава да са таквих места враћате храну коју сте понели, пошто много тога можете набавити, укључујући и феноменалне сиреве направљене у појатама, које ћете залуд тражити по београдским пијацама.

Наших руку дело...

Папрати ТрестаМожда је и бављење ватром мушки посао, али када сам у природи, прави сам пироман. Боби је што се тога тиче високо котиран међу познаницима који кажу да он уме да створи и одржи ватру у ситуацијама када то свима изгледа готово немогуће. Да не пропустим прилику да апгрејдујем своја умећа на том пољу, убрзо сам му се придружила у прикупљању дрва, којих је овде било посвуда.  Паковање за наставак тумарања по ХомољуЗачети пламичак смо хранили одабраним, све већим комадима сувих букви, а вишак за остатак вечери ређали са стране. Спустио се мрак. Наша ватрица прерасла је у ломачу из чијег дна је јаром титрало вероватно неких 10-ак лопата жара. Знајући нас, претпоставила сам да ће Саша и Неша да пожуре у „страху“ да Боби и ја не запалимо читав Трест 😉

Коприве поред Пајкиног извора - у шуми хране увек има :-)

Коначно се зачуло препознатљиво режање Чирокија, а убрзо потом светла фарова су се пробила кроз шуму и осветлила наш логор крај Пајкиног извора. Да ли због узбудљивог релија, или затеченог призора, Сале и Неша су развукли осмех. Наша трпезарија под ведрим небом крцатим звездама, била је спремна. Даме су склоне да зазиру од оваквих искустава због Стонога...могуће хладноће и недостатка мокрог чвора. Нормално, али када је топло, то у природи није проблем, иначе то вече не бих ни ја била ту. Витовница је била довољно комфорно купатило, осим уколико не пожелите да фарбате косу 😉 Са Пајкиног извора текла је питка вода врло пријатног укуса. Вече је било топло, а ватра грејала све у кругу од 15 метара. Након вечере,  њено значење постало је дубље и то је добро познато свима који имају и воле оваква искуства. Јер, ко мисли да је због немогућности гледања ТВ-а  једини избор да се завучемо у вреће и спавамо, грдно греши. Сеансе крај ватре су нешто због чега многи иду у природу. Њено крцкање и преливање пламенова хипнотишу, и док ћаскамо, све време нетремице зуримо у њу. Ја сама, тешко се одвајам од ватре да бих отишла да спавам. И прво што ујутро урадим је оживљавање затеченог жара за кафицу (након вађења кромпира које смо пре одласка на спавање оставили у пепелу, за доручак). Ако нико не понесе гитару (Боби дивно свира), остају звуци који се буде у шуми са заласком сунца. Та тајанствена синфонија опседа пажњу, а утисак да вас толико скривених очију љубопитљиво од некуд посматра, чини да се осећате као у бајци. Дању иначе тиха, шума се с вечери буди и до јутра је на сав глас пуна живота.

Игра уз ватру

Зар већ идемо даље?И ако ми се иде даље, поглед на гомилицу пепела, као једини траг који за собом остављају љубитељи природе, нагони ме да оклевам при уласку у кола.  Наставили смо узводно Витовницом, и зауставили се убрзо крај једне прелепе долине са пећином која није уцртана на карти. Истог момента смо зажалили што се баш ту нисмо синоћ улогорили и исто тако прећутно сковали план да целу ствар поновимо. Чаробно! Речица је текла однекуд из дубине Треста и улазила под камене двери одакле је свој ток настављала подземно. Ок, за сада ћемо фотографисати, али сачекаће нас то место следећи пут. Заправо, када год одаберете место за бивак, будите сигурни да се у близини налазе још лепша места. То је нарочито овде у Хомољу неминовност и не треба дозволити да то поквари угођај. Та лепота је верна и неће нестати да јој се не би поново пришло.

Овде кампујемо следећи пут!
Овде кампујемо следећи пут!

Наша путања савијала је ка Врању и следећа станица нам је била Хајдучка пећина.  Не желим да лицитирам када је најлепше доћи у ове крајеве, јер свако доба има своје чари, али буђење пролећа увек ме вуче ка Хомољу, јер су му густе шуме прозрачне, а простране ливаде прошаране цвећем попут најлепших  ћилима. На једној таквој, са панорамским видиком паркирали смо и кренули у потрагу за благом! Широм источне  Србије, ово је врло озбиљан спорт, јер је ту живело много хајдука који су пљачкали турске караване и благо скривали у пећинама којих је безброј. Никада нисмо били толико амбициозни, али призори које смо затицали за нас су били заиста благо по које смо дошли. И следећа – Погана пећина била је понорска . На путу до ње, пресецали смо означену трасу Хомољске трансверзале, за коју се планинари не интересују довољно да би је прошли, и ако би међу толико њих требало да буде довољно оних са куриозитетом за нешто тако лепо. Стаза која је водила са ливаде где смо паркирали до Погане пећине изгледала је као на филму Винсента Прајса. И ако се јасно оцртавала, сва је обрасла у зеленило, а са грана које су је наткриљавале висиле су пузавице и грумење маховине. Незнам да ли сте међу онима који у књигама прескачу описе, али овде ћу их ја прескочити, пошто  би били премалени, слаби и бесмислени спрам онога што можете видети.

Улаз у Хајдучку пећинуИз хајдучке пећине

Улаз у Погану пећину, на траси Хомољске трансферзале

Колико год ретке биле куће и појате, повремено се прелазе имања сточара који наше присуство запажају најпре склањајући мало завесу па излазе из кућа, или остављају радове у пољу, или око кошница и прилазе. Жеља за разменом информација је обострана. Њих интересује од куда смо дошли и куд смо се упутили, а нас којим Одавде смо кренули ка Врањупутем даље и имају ли доброг овчијег сира, или меда. Воћњаци сами говоре коју врсту ракије домаћин прави. Али, за ручак се увек бира неко крунско место, са кога је тешко отићи. Наш циљ је био Велики Врањ, један од најлепших врхова Хомоља, предивно извајаних стена са којих се поглед пружа преко целог Треста и даље.

Ка југу таласају зелена брда ХомољаПошли смо стазом са југозападне стране, крај напуштеног имања са кућом од камена. Брали смо зеље, коприве, и ушли у њу у нади да ћемо затећи трагове давно минулог начина живота. Просторија за справљање сира била је у посебном здању. У њој каце за сир и камење за пресу. Тамо где се прави кајмак наилази се на карлице. Никада се оба не праве на једном месту. Покућство је скромно, људи су имали само оно што је неопходно: дрвене кревете, шпорете на ложење (у појатама су место њих камена огњишта), посуђе, икона, сто, пар поломљених троножаца на земљаном поду.  Традиционална етно-архитектура је занимљива са више аспеката и много говори не само о начину живота, већ и о исконској природи поднебља. Све куће и појате на путу до врха биле су од камена.  Људи су некада правили себи куће од материјала којим се располагало на лицу места, тако да њен изглед указује на природу терена. Камење је уредно слагано, а између се место малтера употребљавала мешавина блата и трина. Некима је услед старости урушена кровна конструкција, али ни једној нису оштећени зидови. По свему судећи, ово је у своје време било велико имање. Сада је у потпуности запуштено. А и заборављено, јер је очигледно да га нико није посетио много година.

Зидови усред планине

Преко ливада ка врхуСтаза ка врху Врања на који смо већ крочили водила је кроз мање појасе шума преко пашњака и изузетно посних крашких поља са бљештаво белим стенама исклесаним дубоким шкрапама и ишараним разнобојним лишајевима. Јашиковина је била у цвату; то је она биљка која се некада давно користила за природно бојење вуне у румене тонове.  Поменуте стене обрастала је мајчина душица, чији је мирис доминирао читавим простором. Када скувате чај од овако сакупљене биљчице, мирисаће више него када бисте у једну шољу ставили 10 филтер кесица. Важно је само да је не чупате. Зато увек носите маказице, јер после резања моћиће и даље да расте и цвета. ОКамена кућа Врањава стаза је до данас остала у мом сећању као посебно откриће. Најпре њена динамика, смена разноликих пејсажа била је фасцинантна. Безброј различитих детаља у свом аутентичном јединству заробљавало је пажњу, да смо се у неколико наврата сво четворо раштркали идући свак за својим објектом посматрања… Необично извијене скулптуре старих стабала, стеновите каскаде са дубоким шкрапама, пејсаж који нам је израњао иза леђа пружајући галерију јужнијих врхова: Сумороваца, Вукана, као и поља обрасла јестивим и пикантним власцем (дивљи црни лук са укусом роткве)… Од свега тога, Боби се удубио у проучавање километарски дугих зидова од наслаганог камења. Постојање тих интересантних конструкција, бацила га је у дилему, чиме је своју радозналост наметнуо и нама. Најпре смо без размишљања сматрали да је то дело сточара који су на тај начин направили ограде својих имања. Идући ближе врху, неки зидови су се спајали у правилне угаоне творевине и то баш на стратешки мудрим позицијама. Чудно… Зашто је то тако? Да ли је то заиста дело сточара? Одговор нисмо нашли ни када смо сишли у село.

Стижемо на врх...

Знали смо да је врх стотинак метара испред нас, али и даље се није могао видети његов престони положај.  Остао је скривен докле год нисмо ступили на њега самог. А онда је пукло! О Боже! Докле се ово може гледати, а да не поремети вид и комплетну перцепцију? На врх смо избили сви са различитих страна, и остали неко време тако разбацани, посматрајући без речи и без фотографисања. Требало је доћи себи, јер одавде вам пије из очију све докле поглед допире… Ни сада, након годину дана нисам сигурна да је паметно описивати, али ми је зато у потпуности јасно зашто су горштаци људи бритког ума. Ми овакве ствари називамо ‘доживљајима’, значе нам предах, прање мозга; а замислите онај минули, потпуно супротан начин живота који су људи водили у крајевима попут овог. Неоптерећен, чист ум. Тако да никакво чудо није што су многи велики људи стасали на теренима које зовемо пасивним, мада остаје дискутабилно шта је ту активно, а шта пасивно… Андрић је својевремено записао да је планина достојно пребивалиште добрих и паметних људи.

На Врху Великог Врања

Призор пред нама био је чист импресионизам, са јачином Ван Гогових контраста. Између Врања и Штубеја простирале су се шуме Треста у свим бојама буђења: светло зелене, забехарене беле и жуте, пурпурне, а са десне стране у подножју, ливада са стадом оваца иначе последњег пастира у широј околини. Та  фотографија ми је до данас остала на десктопу. Док нисам дошла на врх Великог Врања, нисам појмила да и пролеће уме да буде толико шарено.

Величанствена панорама са Врања

Напајање погледа на стенама

Призор од кога се очи не могу одвојити

Даљи описи, би причу попут ове могли развити у књигу.  Дуго смо остали на врху Великог Врања, незнам колико, јер неносим сат, али знам да смо кренули када нам је на то благо сугерисао природни часовник; када се небо над Вуканом, који је био на крајњој линији хоризонта, заруменело, а сенке почеле да се издужују. Ипак је згодније да не тумарамо по мраку силазећи доле. Не због страха, него би било штета не видети. Са ливаде око камене кућице где смо паркирали посматрали смо драму на небу. Смена боја из сутона ка вечерњим љубичасто-индиго тоновима, која се одбијала о флоте раштрканих кумулуса била је несвакидашња. Дан који је јуче ујутро дао обећање – испунио га је у потпуности. На длану сам држала бели кречни облутак са врха, необичног облика.  О његову белину одбијало се руменило неба – сат каже да бисмо морали да кренемо, ако желимо да Пред Мијуцића пећиномвидимо и Мујицића водопаде. Пошли смо ка гребену Јарчева глава и убрзо се спустили до места где је пећина поред које избија предиван, снажан слап. Стотинак метара низводно још неколико слапова је правило каскаду, бацајући воду у шири део корита, налик маленом језеру. На обали ове лагуне, стара, напуштена воденица. Било би савршено када би је обновили, јер све око ње изгледа као у филму.

Слапови поред воденице

Ту нас је стигао мрак. Пошли смо натраг, надахнути али и са много питања која су наметала мисао о поновном одласку. Те искрице чине оно о чему сам причала на почетку, јер у главе крцате утисцима, и срца испуњена новоствореним малим жељама, никакве бриге више нису могле да стану. Чињеница да се сутра ради била је превише ординарна и преслаба да баци и најмању сенку на величину доживљеног. Та постојаност лепоте која је ту била и пре 1000 година, колико ће најмање и остати релативизује све оне приземне ствари око којих се урбана популација углавном нервира, јер им дозвољавамо да нарасту прецењујући њихов пролазан и привидан значај. То је нешто што Вам ништа не може одузети. Рекавши једном да  Љубав према природи једина не вара људске наде, Балзак је само донекле био у праву, јер она их често и премашује.

Залазак сунца за Суморовцем

У мојој башти бусење навале се увелико развило у предивне розете; крај њих у земљи насађен снежно-бели камен на коме сам исцртала црвено-бели Кнефецов круг и ознаку Велики Врањ 756 m. Нисам ни слутила тог мајског јутра када сам кренула са друштвом у дубине Хомоља да ћу открити један тако узвишен призор. Пишем о томе после годину дана и сваки ред ми је подгрејао душу као оног сунчаног викенда.  Ваљда је толико требало да се доживљено бар мало слегне, како бих уопште умела то да Вам дочарам. Од тада увек доносим кући по камен са сваког врха који ми је посебан, свесна да је то ситна људска тежња да материјализујем доживљено. И ако је непотребно, јер не мења величину онога што сам стекла тог незаборавног мајског викенда.

Хомољска берба зеља

7 thoughts on “ПУТОВАЊЕ МИМО ПУТЕВА”

  1. …Покушавам да нешто напишем али нема шансе…само сузе и бол – дао нам је Бог много тога лепог у нашој малој и лепој Србији а многи Срби јуре по свету …
    Зашто нема више оваквих људи који воле нашу природу.
    Дођите на Суву планину да се дружимо и покажемо нашима шта овде има. Ви сте права екипа за то!!!

    Поздрав из Јелашнице – Јелашничке клисуре

  2. Хвала Данијела, мило ми је што Вам је прича легла… али зашто сузе и бол?
    А на Суву смо и планирали да дођемо ове године, проблем је једино то што је наша мала Србија превелика када је реч о лепотама природе и тешко је стићи свуда. Али се трудимо и уживамо у томе (као што видите). Србија је земља чудеса
    Срдачан поздрав 🙂

  3. I love it when someone writes the things that made the experience truly special. One cannot feel the magic of a place by just looking at it through a car window; you have to at least spend the night. I am always struck by a sadness when the the time comes to strike the tents and depart. I thank the creator that I have found good company for my passions for nature, and I can’t wait for our next adventure…

    1. Vladane, mi se tu muvamo stalno, to nam je omiljeni kraj! Ako ne pre proleća, a ono čim grane proleće eto nas svako malo sa šatorom kako se zavlačimo u vaše šume 😎

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *